КАД ТАБЛЕТЕ ПОСТАНУ ЈЕДИНИ ЛЕК ЗА ДУШУ
МИР И СРЕЋА НИСУ У АПОТЕЦИ
Наша саговорница половину свог живота посећује прво психологе, а затим и психијатре. “Одлазак код психолога је био жеља мојих родитеља који нису могли са мојим безобразлуком да изађу на крај. Почетак онога што је први доктор требало да реши, који је побегао, сачекао ме је 10 година касније. Не смем да се усудим да почнем да полако избацујем лекове, јер мислим да нећу моћи да функционишем без њих“, наводи наша саговорница
Зависност од таблета, тзв. таблетоманија, нешто је о чему се код нас мало говори. Можда је разлог томе то што готово свака кућа у Србији има неког ко не може да заспи, а да пре тога не попије неку таблету која ће му у томе помоћи. Нажалост, кафа за добро јутро, а бромазепам, ксалол или бенседин за лаку ноћ постају свакодневна рутина код све већег броја младих.
Посебан проблем је што се седативи и антидепресиви могу купити у слободној продаји у великом броју апотека. Међутим, чини се да их и доктори често неконтролисано прописују. Док психијатри у државним установама немају времена да се довољно посвете пацијенту, па проблеме решавају на „лакши“ начин, то неретко чине и приватни лекари који сат свог времена добро наплаћују.
Неконтролисано узимање лекова при појави првог “бола у души” или пола непроспаване ноћи може створити озбиљне, много реалније проблеме. Исто се може догодити и када доктори, у раној младости, пацијенте почну да лече оваквим медикаментима, уместо разговором.
Наша саговорница половину свог живота посећује прво психологе, а затим и психијатре. Први пут је код психолога отишла са 14 година, а две године касније код психијатра. Сада, са 28 година не може да замисли дан без коктела антидепресива, који јој помажу да превазиће анксиозност, нападе панике, фобије, несаницу... Иако је на почетку овог пута била потпуно здрава.
- Као бунтовна клинка ишла сам код различитих психолога. Тада ми је то било потребно тек толико да изманипулишем родитеље и издејствујем дужи излазак у граду. Одлазак код психолога је био жеља мојих родитеља који нису могли са мојим безобразлуком да изађу на крај. Била сам потпуно здрава безобразна особа. Пар година после тога правећи им проблеме, шаљу ме код психијатра који ми дијагностификује блажу депресију и даје ми 5 медикамената дневно да пијем, као терапију. Сада, из ове перспективе схватам да то није било ни близу депресије. Нису ми требали лекови већ батине, истиче наша саговорница.
Наводи да је код истог психијатра ишла сваке седмице и плаћала за то 2.000-3.000 динара. Слушајући га, каже, и сама је почела да верује да има проблем. Уз то, ишло јој је у прилог да и родитељи у то верују, а не да мисле да је безобразна. Све док јој у једном тренутку доктор није предложио одлазак на лечење у Палмотићеву, специјализовану установу за ментално здравље.
-Тада ми се упали лампица - шта ако ми стварно нешто фали? Доктор одлази на одмор. Враћа се са одмора, али мени се више не јавља. Тада постајем заиста депресивна. Наравно, нисам отишла у Палмотићеву, али сам била прилично убијена у појам, јер ако је он побегао од мене, ко може да ми помогне, објашњава наша саговорница.
После тога за њу почињу озбиљни проблеми. Наведени доктор није хтео да пошаље извештај, јер је погрешио. Проналази другог психијатра, који утврђује исту дијагнозу, депресију, али је терапија медикаментима смањена и другачија.
-Плаћам 50 евра за 45 минута „врхунског доктора“ који је магистрирао на Мичигенском универзитету. Код њега су терапије изгледале тако што смо размењивали музику преко блутута. Терапија ми ублажава депресију, али схватим да бацам паре. Прелазим код још једног “стручњака”. Она је била врхунски манипулатор. Наравно, опет друга терапија, али дијагноза иста. Код ње сам се задржала две године.
Тада је схватила да има проблем који треба да се реши. Сматра да је, слушајући годинама о томе како је депресивна и како јој се мора помоћи то и усвојила. Међутим, и ова докторка престаје да јој се јавља и то у тренутку када јој је била најпотребнија.
-Убедила ме је да имам проблем како би ми извукла што више пара и престала је да ми се јавља. Немоћна, одлазим код следеће, код које сам већ узнапредовала са дијагнозом - тежи облик депресије. Добијем терапију и слушам исте приче. Прекидам “сарадњу” и са њом јер видим да не води ничему, а Рокфелер, нажалост, нисам. Покушавам сама да се изборим са проблемима, али неуспешно. Правим паузу одређени период, у ком су се испољавали разни симптоми проузроковани мењањем доктора и конзумацијом лекова: анксиозност, фобије, панични напади, несаница и слично, објашњава наша саговорница.
Иако револтирана радом психијатара, после неког времена схвата да не може да се бори сама и поново тражи стручну помоћ. Каже, хватала се за сламку, плашећи се да не направи неку штету себи или другима. Овај доктор успоставља нову дијагнозу – гранични поремећај личности као последица нерешеног проблема у адолесценцији.
-Почетак онога што је први доктор требало да реши, који је побегао, сачекао ме је 10 година касније. Опет почињем са терапијом, али из финансијских разлога одлазим у болницу, уместо приватно. Лекови ми доста помажу, али без њих не могу. Једном сам пробала сама да прекинем и упала у јаку кризу у виду вртоглавице, халуцинација, мучнине и сл. Доктор ми је рекао да се одмах вратим на исте. Када га питам када ћу престати да их пијем, увек ми каже да још није време. Конзумирање лекова које ми је он прописао траје 10 месеци. Не смем да се усудим да почнем да их полако избацујем, јер мислим да нећу моћи да функционишем без њих. Не могу да нађем терапеута који ће се детаљно позабавити мојом дијагнозом тако да ми остаје да се надам да ћу у неком периоду бити довољно јака да из свега тога изађем сама, закључује наша саговорница.
“Скидање“ са ових лекова често изазива кризе готово идентичне као код престанка узимања кокаина и хероина. Томе сведочи и наша саговорница, али и на домаћим форумима постоје бројне теме где учесници размењују искуства. Дешава се да по престанку пијења лекова дође до вртоглавице, мучнине, проблема са равнотежом, ходањем, видом...
Лекови су ту не да излече душу, него да отклоне симптоме. Много је важније радити на узроцима, а медикаменти би требало да буду само ветар у леђа ка коначном излечењу. Лекари у Великој Британији су почетком ове године добили одобрење да, уместо лекова, прописују књиге о самопомоћи како би се смањила употреба таблета за лечење лакших психолошких поремећаја као што су анксиозност и депресија.
Пажљиво бирати доктора
-Ако сте адолесцент, имате блажи облик депресије и обратите се доктору који није у могућности да вам посвети довољно пажње, одлазак на терапије ће вам у будућности направити реалан и много озбиљнији проблем од оног због којег сте се истом обратили. Добићете терапију, која неће трајати кратко и психијатри ће, свесно или не, утицати на то да у вашој глави продубљују идеју о томе да су вам лекови потребни. Иако вам је тада, можда, само разговор потребан. С годинама, конзумацијом медикамената, доћи ћете до тога да заиста имате проблем, закључује наша саговорница.
Посебан проблем је што се седативи и антидепресиви могу купити у слободној продаји у великом броју апотека. Међутим, чини се да их и доктори често неконтролисано прописују. Док психијатри у државним установама немају времена да се довољно посвете пацијенту, па проблеме решавају на „лакши“ начин, то неретко чине и приватни лекари који сат свог времена добро наплаћују.
Неконтролисано узимање лекова при појави првог “бола у души” или пола непроспаване ноћи може створити озбиљне, много реалније проблеме. Исто се може догодити и када доктори, у раној младости, пацијенте почну да лече оваквим медикаментима, уместо разговором.
Наша саговорница половину свог живота посећује прво психологе, а затим и психијатре. Први пут је код психолога отишла са 14 година, а две године касније код психијатра. Сада, са 28 година не може да замисли дан без коктела антидепресива, који јој помажу да превазиће анксиозност, нападе панике, фобије, несаницу... Иако је на почетку овог пута била потпуно здрава.
- Као бунтовна клинка ишла сам код различитих психолога. Тада ми је то било потребно тек толико да изманипулишем родитеље и издејствујем дужи излазак у граду. Одлазак код психолога је био жеља мојих родитеља који нису могли са мојим безобразлуком да изађу на крај. Била сам потпуно здрава безобразна особа. Пар година после тога правећи им проблеме, шаљу ме код психијатра који ми дијагностификује блажу депресију и даје ми 5 медикамената дневно да пијем, као терапију. Сада, из ове перспективе схватам да то није било ни близу депресије. Нису ми требали лекови већ батине, истиче наша саговорница.
Наводи да је код истог психијатра ишла сваке седмице и плаћала за то 2.000-3.000 динара. Слушајући га, каже, и сама је почела да верује да има проблем. Уз то, ишло јој је у прилог да и родитељи у то верују, а не да мисле да је безобразна. Све док јој у једном тренутку доктор није предложио одлазак на лечење у Палмотићеву, специјализовану установу за ментално здравље.
-Тада ми се упали лампица - шта ако ми стварно нешто фали? Доктор одлази на одмор. Враћа се са одмора, али мени се више не јавља. Тада постајем заиста депресивна. Наравно, нисам отишла у Палмотићеву, али сам била прилично убијена у појам, јер ако је он побегао од мене, ко може да ми помогне, објашњава наша саговорница.
После тога за њу почињу озбиљни проблеми. Наведени доктор није хтео да пошаље извештај, јер је погрешио. Проналази другог психијатра, који утврђује исту дијагнозу, депресију, али је терапија медикаментима смањена и другачија.
-Плаћам 50 евра за 45 минута „врхунског доктора“ који је магистрирао на Мичигенском универзитету. Код њега су терапије изгледале тако што смо размењивали музику преко блутута. Терапија ми ублажава депресију, али схватим да бацам паре. Прелазим код још једног “стручњака”. Она је била врхунски манипулатор. Наравно, опет друга терапија, али дијагноза иста. Код ње сам се задржала две године.
Тада је схватила да има проблем који треба да се реши. Сматра да је, слушајући годинама о томе како је депресивна и како јој се мора помоћи то и усвојила. Међутим, и ова докторка престаје да јој се јавља и то у тренутку када јој је била најпотребнија.
-Убедила ме је да имам проблем како би ми извукла што више пара и престала је да ми се јавља. Немоћна, одлазим код следеће, код које сам већ узнапредовала са дијагнозом - тежи облик депресије. Добијем терапију и слушам исте приче. Прекидам “сарадњу” и са њом јер видим да не води ничему, а Рокфелер, нажалост, нисам. Покушавам сама да се изборим са проблемима, али неуспешно. Правим паузу одређени период, у ком су се испољавали разни симптоми проузроковани мењањем доктора и конзумацијом лекова: анксиозност, фобије, панични напади, несаница и слично, објашњава наша саговорница.
Иако револтирана радом психијатара, после неког времена схвата да не може да се бори сама и поново тражи стручну помоћ. Каже, хватала се за сламку, плашећи се да не направи неку штету себи или другима. Овај доктор успоставља нову дијагнозу – гранични поремећај личности као последица нерешеног проблема у адолесценцији.
-Почетак онога што је први доктор требало да реши, који је побегао, сачекао ме је 10 година касније. Опет почињем са терапијом, али из финансијских разлога одлазим у болницу, уместо приватно. Лекови ми доста помажу, али без њих не могу. Једном сам пробала сама да прекинем и упала у јаку кризу у виду вртоглавице, халуцинација, мучнине и сл. Доктор ми је рекао да се одмах вратим на исте. Када га питам када ћу престати да их пијем, увек ми каже да још није време. Конзумирање лекова које ми је он прописао траје 10 месеци. Не смем да се усудим да почнем да их полако избацујем, јер мислим да нећу моћи да функционишем без њих. Не могу да нађем терапеута који ће се детаљно позабавити мојом дијагнозом тако да ми остаје да се надам да ћу у неком периоду бити довољно јака да из свега тога изађем сама, закључује наша саговорница.
“Скидање“ са ових лекова често изазива кризе готово идентичне као код престанка узимања кокаина и хероина. Томе сведочи и наша саговорница, али и на домаћим форумима постоје бројне теме где учесници размењују искуства. Дешава се да по престанку пијења лекова дође до вртоглавице, мучнине, проблема са равнотежом, ходањем, видом...
Лекови су ту не да излече душу, него да отклоне симптоме. Много је важније радити на узроцима, а медикаменти би требало да буду само ветар у леђа ка коначном излечењу. Лекари у Великој Британији су почетком ове године добили одобрење да, уместо лекова, прописују књиге о самопомоћи како би се смањила употреба таблета за лечење лакших психолошких поремећаја као што су анксиозност и депресија.
-Ако сте адолесцент, имате блажи облик депресије и обратите се доктору који није у могућности да вам посвети довољно пажње, одлазак на терапије ће вам у будућности направити реалан и много озбиљнији проблем од оног због којег сте се истом обратили. Добићете терапију, која неће трајати кратко и психијатри ће, свесно или не, утицати на то да у вашој глави продубљују идеју о томе да су вам лекови потребни. Иако вам је тада, можда, само разговор потребан. С годинама, конзумацијом медикамената, доћи ћете до тога да заиста имате проблем, закључује наша саговорница.
К.Ј.-М.М.
Најновији број
18. април 2024.
