Глас младих
Србија - то нисмо ми
Сваког дана у сваком погледу све више напредујемо. Овако би укратко гласио превод скоро сваке изјаве коју нам путем медија шаљу наши „легитимно и легално“ изабрани представници. Србија запошљава, Србија гради, Србија незаустављиво јури ка европском путу, Србија лидер, Србија фактор стабилности, Србија имала Вучића као најмлађег премијера у историји, итд.
Уколико се још нисмо заситили хвалоспева о Србији или бар научили да разликујемо озбиљне медије од медија за испирање мозга отвореним писмима, препоручљиво је ипак преиспитати информације које нам се преносе. То некада и није тако захтевно па нам треба само неколико кликова да сазнамо да Вучић не само да није био најмлађи премијер Србије како је рекао, већ је било чак 27 млађих пре њега. Ова информација је, истини за вољу, безначајнија од свих осталих мада је опет била вредна провере. Када се размишља о осталим информацијама од којих свака слави прогрес Србије, не може а да се не закључи једна невероватна ствар а то је да наши представници или политичари одвајају Србију од нас - они одвајају Србију од народа. Када говоре о прогресу Србије они говоре о путевима, зградама, кулама на води, фабрикама, расту буџета из ког милиони иду страним инвеститорима, итд. С друге стране, када говоре о народу они не мисле на децу која се лече порукама, они не мисле на жене које су жртве насиља, они не мисле на незапослене, они не мисле на смањене плате и пензије, они не мисле на прескупе школарине, они не мисле о народу као једнаком њима, они не мисле о народу као Србији. Листа асоцијација на Србију и народ је дуга а грешка која се прави у јавном дискурсу јесте управо та која претпоставља њихово намерно одвајање. Додир Србије и народа се изгледа користи само за потребе изазивања гриже савести као у случају радника Фијата који су на примедбе о јако лошим условима рада добили пре свега поруку да „морају показати мало више љубави према Србији“.
Ако смо сад код љубави према Србији, на основу овога не треба схватити да је изградња путева или велелепних зграда којим се хвале преко медија неважна у односу на нешто друго. Битно је нагласити да су корисници тих путева и зграда пре свега људи који живе у овој држави. Уколико ти људи немају посао од ког могу пристојно живети, онда они немају ни ауто којим ће се провозати новим путевима, онда они немају средства којим би изнајмили или купили стан у некој новој згради и напослетку онда не треба да насчуди што ће једини битни путеви у нашој држави бити управо они који нас воде што даље од ње. Улажимо у путеве и зграде и за 20 година ћемо имати опет старе путеве и зграде али ако не улажемо у образовање, здравство, послове и наше људе онда ћемо за 20 година имати катастрофу.
Ова ситуација у којој живимо ме нажалост јако подсећа на наслов романа новинарке Весне Радусиновић. Пре седам година је објавила књигу „Србија убија“ и управо тај наслов и та Србија је једина реална иако је нико не помиње. У прилог томе говори и недавни случај самоубиства радника фабрике „Гоша“ из Смедеревске Паланке због изузетно тешке економске ситуације у породици.
Ако нам је битно у којој од ових Србија ћемо живети, онда пре свега морамо објаснити нашим представницима да Србија, то нису они – то смо ми.
Уколико се још нисмо заситили хвалоспева о Србији или бар научили да разликујемо озбиљне медије од медија за испирање мозга отвореним писмима, препоручљиво је ипак преиспитати информације које нам се преносе. То некада и није тако захтевно па нам треба само неколико кликова да сазнамо да Вучић не само да није био најмлађи премијер Србије како је рекао, већ је било чак 27 млађих пре њега. Ова информација је, истини за вољу, безначајнија од свих осталих мада је опет била вредна провере. Када се размишља о осталим информацијама од којих свака слави прогрес Србије, не може а да се не закључи једна невероватна ствар а то је да наши представници или политичари одвајају Србију од нас - они одвајају Србију од народа. Када говоре о прогресу Србије они говоре о путевима, зградама, кулама на води, фабрикама, расту буџета из ког милиони иду страним инвеститорима, итд. С друге стране, када говоре о народу они не мисле на децу која се лече порукама, они не мисле на жене које су жртве насиља, они не мисле на незапослене, они не мисле на смањене плате и пензије, они не мисле на прескупе школарине, они не мисле о народу као једнаком њима, они не мисле о народу као Србији. Листа асоцијација на Србију и народ је дуга а грешка која се прави у јавном дискурсу јесте управо та која претпоставља њихово намерно одвајање. Додир Србије и народа се изгледа користи само за потребе изазивања гриже савести као у случају радника Фијата који су на примедбе о јако лошим условима рада добили пре свега поруку да „морају показати мало више љубави према Србији“.
Ако смо сад код љубави према Србији, на основу овога не треба схватити да је изградња путева или велелепних зграда којим се хвале преко медија неважна у односу на нешто друго. Битно је нагласити да су корисници тих путева и зграда пре свега људи који живе у овој држави. Уколико ти људи немају посао од ког могу пристојно живети, онда они немају ни ауто којим ће се провозати новим путевима, онда они немају средства којим би изнајмили или купили стан у некој новој згради и напослетку онда не треба да насчуди што ће једини битни путеви у нашој држави бити управо они који нас воде што даље од ње. Улажимо у путеве и зграде и за 20 година ћемо имати опет старе путеве и зграде али ако не улажемо у образовање, здравство, послове и наше људе онда ћемо за 20 година имати катастрофу.
Ова ситуација у којој живимо ме нажалост јако подсећа на наслов романа новинарке Весне Радусиновић. Пре седам година је објавила књигу „Србија убија“ и управо тај наслов и та Србија је једина реална иако је нико не помиње. У прилог томе говори и недавни случај самоубиства радника фабрике „Гоша“ из Смедеревске Паланке због изузетно тешке економске ситуације у породици.
Ако нам је битно у којој од ових Србија ћемо живети, онда пре свега морамо објаснити нашим представницима да Србија, то нису они – то смо ми.
Катарина Антонић
Најновији број
25. април 2024.
