Шта уЧинити са наслеЂеним парцелама
РАЗМИСЛИ И РАСПИТАЈ СЕ
Шта урадити са наслеђеном очевином или дедовином на селу? То је питање које све више Шапчана поставља јер генерације природно одлазе а нових на селу нема. Све више пољопривредног земљишта је у власништву „градске деце“, парцеле су уситњене али... Очевина се не продаје, старо је правило. За савете се обраћају тек када се определе за неку врсту производње
-Долазе људи са оним - ја сам чуо, ја сам видео на телевизији, погледао на интернету, прочитао пар текстова. Они би се нечим бавили али само то знају. Између осталог то су и људи који су наследили неку земљу од бака и дека, а има и неких који се дрзну да купе неко парче земље. Долазе са премисом да, ако су прочитали два чланка, видели два прилога на телевизији гледане пољопривредне емисије, довољно знају - уз сугестије пар њих који су можда нешто радили или имају своју перцепцију а нису ништа радили. Тако долазе са искривљеном перцепцијом о пољопривреди. Када дођу овде у Пољопривредну стручну службу заправо су дошли где треба јер наш је посао да им, народски речено, отворимо очи и да све сагледају како треба и да крену у старту како треба, каже стручњак Пољопривредне стручне и саветодавне службе Дарко Симић.
Дешавало се да се за савете обрате наследници неких имања који су већ кренули неприпремљени у неку врсту пољопривредне производње. Углавном, сада је интересантно воћарство али и ратарске културе - ако су у наследству остале површине од 3 до 4 хектара земље може да се бави и ратарењем. Оно је можда и мало лакше јер механизације за ратарење има на сваком кораку. То уз неко елементарно улагање, рентирање машина и три до пет излазака на њиву, основно ђубриво и мелиорацију може да изнесе род. Ипак на пар хектара земље тражити неку значајнију добит је бесмислено. У ратарењу се добит може остварити на 50 или 100 и више хектара, као што је случај у Војводини. Зато се већина наследника опредељује за воћарство јер се добит може тражити на мањим површинама.
-Акутан проблем је незнање. Ево пример, као анегдота. Каже човек да би радио малину, каже живи у граду. Малину би на имању далеком десет километара од Шапца. Ко ће да ради? Каже - има неко. Које су површине? Два хектара! Па добро пријатељу да ли ти знаш колике су површине од два хектара малине и колико је то рада? Гледао на телевизији. Ето, и то се дешава. То није нешто што се лако ради. Ако причамо о ратарским културама на хектар или два ту је врло лако поштовати све што је потребно и очекивати неки принос. Цена, каква је таква је - није никаква - али је лакше одгајити, а радити два хектара малине где су саднице, где тражи заливе, где тражи улагање, интензивна је то производња где су улагања више десетина хиљада евра с тим што она тражи 100 одсто улагања себе у ту производњу. Не можеш да очекујеш да неко други води ту производњу. Онда дођу, а то није један случај него маса њих или и гори пример када не дођу овде већ по тој логици лако је могу ја. Шта се дешава? Они одвоје новце, крене се у пољопривредну производњу и стаће већ након најмањег проблема и бациће паре у воду, појашњава Симић.
У ПССС наглашавају да не одвраћају „новопечене“ пољопривреднике већ покушавају да им помогну. Како кажу, отварају очи и након савета изађе се са сасвим другачијом перцепцијом производње. То је начин да се помогне и да се производња усмери и стави у колерацију са слободним временом и материјалним стањем.
Дешавало се да се за савете обрате наследници неких имања који су већ кренули неприпремљени у неку врсту пољопривредне производње. Углавном, сада је интересантно воћарство али и ратарске културе - ако су у наследству остале површине од 3 до 4 хектара земље може да се бави и ратарењем. Оно је можда и мало лакше јер механизације за ратарење има на сваком кораку. То уз неко елементарно улагање, рентирање машина и три до пет излазака на њиву, основно ђубриво и мелиорацију може да изнесе род. Ипак на пар хектара земље тражити неку значајнију добит је бесмислено. У ратарењу се добит може остварити на 50 или 100 и више хектара, као што је случај у Војводини. Зато се већина наследника опредељује за воћарство јер се добит може тражити на мањим површинама.
-Акутан проблем је незнање. Ево пример, као анегдота. Каже човек да би радио малину, каже живи у граду. Малину би на имању далеком десет километара од Шапца. Ко ће да ради? Каже - има неко. Које су површине? Два хектара! Па добро пријатељу да ли ти знаш колике су површине од два хектара малине и колико је то рада? Гледао на телевизији. Ето, и то се дешава. То није нешто што се лако ради. Ако причамо о ратарским културама на хектар или два ту је врло лако поштовати све што је потребно и очекивати неки принос. Цена, каква је таква је - није никаква - али је лакше одгајити, а радити два хектара малине где су саднице, где тражи заливе, где тражи улагање, интензивна је то производња где су улагања више десетина хиљада евра с тим што она тражи 100 одсто улагања себе у ту производњу. Не можеш да очекујеш да неко други води ту производњу. Онда дођу, а то није један случај него маса њих или и гори пример када не дођу овде већ по тој логици лако је могу ја. Шта се дешава? Они одвоје новце, крене се у пољопривредну производњу и стаће већ након најмањег проблема и бациће паре у воду, појашњава Симић.
У ПССС наглашавају да не одвраћају „новопечене“ пољопривреднике већ покушавају да им помогну. Како кажу, отварају очи и након савета изађе се са сасвим другачијом перцепцијом производње. То је начин да се помогне и да се производња усмери и стави у колерацију са слободним временом и материјалним стањем.
м. ж.
Најновији број
18. април 2024.
