УСПЕХ ЈЕ ОСТАТИ ЧОВЕК

Прича о Мирјани Маргетић је слојевита. То је прича о борби и опстанку, рату и емиграцији. Такође, то је сторија о “романтизованим и улепшаним сећањима пресађених”, трагању за сопственим и идентитом емиграната, животу “негде између”. О љубави према породици, сликарству, родном граду, Србији, људима… Она говори својим сликама, свесна потребе да у свему пронађе лепоту, да “дода свету мало боје”. Необична, са жаром који не престаје да гори, до коске искрена, са одсуством намере да “монтира” своју причу за новине. Одушевљени? Дефинитивно.
Рођена је у Кајмачкланској улици, “у једном чардаку”, где је живело неколико породица. Одрастала је у дворишту у ком је живео сликар Драган Марковић Маркус и са одушевљењем гледала његове радове. Већ тада је сањала да постане уметник једног дана.
- Тада су кренуле прве визуелне импресије, мада је сигурно постојала база у мени, таленат, који нисам могла да реализујем, зато што сам била оптерећена идејом да би требало академски да напредујем. У последњој години средње школе, размишљала сам да конкуришем на Ликовној академији, али с обзиром да су примали пет до седам студената у то време, плашила сам се да нећу бити примљена. Уметник увек страхује да није довољно добар. А дешава се да се појави неки професор, који нас инспирише и промени наше планове у животу. То се мени догодило. Због професора историје у Економској школи, заволела сам историју и уписала је на Филозофском факултету у Београду.
У српској престоници је остала пет година. У почетку се, као и сви студенти, “држала” познатог окружења, али се, како је упознавала друге људе, полако одвајала од шабачког миљеа. Долазила је да обиђе родитеље, а највише да разговара са својим оцем Ђорђем, који је био њена велика подршка, први важан мушкарац у њеном животу.
- Некада бих дошла из Београда само да га видим и поразговарам са њим. Он је био пример добричине и старог Шапчанина, у свом неком свету, можда другима чудан, веома свој. Никада се није оптерећивао шта други људи мисле и говоре, и мене је учио да не обраћам пажњу на то, него да негујем свој унутрашњи свет. Мислим да унутрашња снага коју и данас имам, долази од мог оца.
На трећој години студија, упознала је другог важног мушкарца у свом животу, Живка Маргетића. Венчали су се када је апсолвирала историју и отишли да живе у Гуњу, у Хрватској, одакле су његови. Била је ванредни студент са намером да дипломира, али догодио се “наш рат”, који је њихове, као и животе многих, заувек променио.
- Пошто смо обоје Срби, за нас тамо више није било места. Већ деведесете године сам дуже боравила у Шапцу са нашом девојчицом Јованом, а Живко је још увек радио у породичној пилани у Гуњи и долазио је викендом. Ситуација није била пријатна, постојао је стални страх, али, морали смо од нечега да живимо. Када су нам минирали пилану, преселили смо се у Шабац и живели у стану са мојим родитељима. Супруг није могао да нађе посао као пољопривредни инжењер, били смо у тешкој материјалној ситуацији и одлучили да почнемо из почетка, у Аустралији.
Аустралија, земља
обећана. Да ли?
Отишли су у Ђилонг, у близини Мелбурна, где им је помогао Мирјанин брат Милан, који је тамо живео. Понели су два кофера која су изнели из Хрватске кад су избегли и ћерку Јовану, која је тада имала осамнаест месеци.
- Већ у првим месецима нашег емигрантског живота, започели смо поново да се школујемо. Ја сам завршила историју, пошто ми је била жеља да добијем ту диплома коју нисам код куће (смех), а мој супруг је променио струку, дипломирао је информатику. У то време, Аустралија је била отворенија према емигрантима, стипендирала је наше школовање, међутим, то није било довољно. Радили смо додатне послове у вечерњим сатима да бисмо могли да платимо обданиште за Јовану. Прали смо судове, разносили пице… Кад смо дипломирали, обоје смо остали да радимо на факултету и тек тада смо могли да живимо без понижења.
Девет година је радила као саветник за студенте. То је административна, али, на известан начин и мајчинска улога. Осим савета у вези са факултетом, струком и изборним предметима, Мирјана је помагала студентима да реше социјалне проблеме, да пронађу стан, или посао. Сликала је све време. Понекад, на конференцијама, цртала је портрете људи који би излазили да говоре. Штафелај никада није изашао из њеног дома.
- То је чучало у мени, жуљало ме, али да би човек могао да се бави уметношћу, мора да има, поред предиспозиције и талената, простор и време. По доласку овде, нисам могла да се концентришем на сликање, јер смо се дуго борили за егзистенцију. Емигрантима имају приче о лепом животу овде, али, није то баш тако. То је умишљено лепо. Свако ко се пресади са једног на друго место, мора да пусти корене. То је много тешко, уклопити се у систем који је потпуно другачији од оног у ком смо живели. Истина је да нисмо дошли у Аустралију зато што смо то желели, него да обезбедимо егзистенцију за нашу породицу.
Када се њихова материјална ситуација стабилизовала, уз подршку супруга, дала је отказ на послу и уписала Ликовну академију на Баларатском универзитету. С обзиром на дуг студентски стаж, признали су јој неке испите и, уместо за три, дипломирала је у року од две године. Од тада, последњих девет година бави се искључиво сликарством. На питање како је живети у статусу слободног уметника у Аустралији, каже да је борба као и у Србији.
- Тешко је бити уметник, где год човек да живи. Ми то радимо зато што морамо, осећамо потребу да нешто кажемо, дамо своју поруку. Овде смо инвестиција за галерију, или менаџера. Протеклих седам година, излагала сам у једној галерији у Ђилонгу, али пошто се ове године затвара, покушавам да добијем нове галерије. Није ни то довољно, све зависи од способности галерије, или менаџера, да пласира уметника и да га финансијски награди.
Но, Мирајана најчешће не ради слике да би их добро продала, него зато што жели да буду виђене. Њени радови често истражују порекло, како се оно преноси, наставља, или губи у страном окружењу. То је потрага за идентитетом човека који жели да остане то што јесте, али, често не може због дубоко урезаног сећања на оно што је био.
- У првим радовима, користила сам дрво као метафору за жену. Такође, дрво симболизује моја размишљања о опстанку и прилагођавању, крхкости и лепоти једног порекла у страном простору. Последње три године, чипка, или народна женска радиност, прожимају се кроз моје радове. Истражујем не само културно порекло прве, него како се то семе одражава на другу генерацију емиграната. У том смислу користим чипку као исказ – шта је то би требало чувати, приказати, скратити, или опарати...
Романтична сећања
“пресађених”
У Шабац долази сваке треће године, да посети гробове родитеља и обиђе пријатеље. Још увек затрепери када прилази шабачком мосту, јер “град у ком си рођен оставља печат за цео живот”, али када дође, схвати да је мало људи које препознаје на улицама. Све се мења, и градови, и људи.
- Када се “пресадиш“ са једног места на друго, шта остане? Сећање. Кад размишљам о Шапцу, заправо размишљам о Сави, која је била велика љубав мога оца, која се пренела на све нас, о викендици на сто четвртом. Онда спонтано долазе друга сећања, на детињство, пријатеље, школске дане, улице… Међутим, када се вратим, схватим да Шабац није више онакав каквим га памтим. Када прошетам улицама, видим да припадам ту, али када разговарам са људима, јасно је колико смо далеко. Ми емигранти имамо носталгична и романтична, нереална сећања. Увек смо негде између.
Мирјана и Живко имају две ћерке, Јовану и Александру. Када је дипломирала модни дизајн, Јована је отишла у Лондон да нађе посао, живела тамо две године, али је често одлазила код баке у Брчко. Тамо је, уместо модне куће у Лондону, срела своју судбину. Упознала је младића са којим је четири године била у вези и за кога се прошле године удала. Млађа, Александра, “типична је Аустралка”, али, осећа и поштује српску културу.
Када је сазнала да ће њена прича бити пласирана у оквиру фељтона “Успешни Шапчани”, Мирјана се замислила.
- Питање је шта је успех и не постоји само један одговор. Мислим да не грешим кад кажем да је то способност и дар човека да преживи, да се прилагоди, премости своје слабости и препреке. Да осећа задовољство унутар себе. Да има срећну породицу. У данашње време, успешан је онај који не заборави да остане човек. Мени је то увек било јако важно.

Мирјана Маргетић је потписала књигу “Историја српске емиграције у Викторији – Шта обликује мој идентитет данас”, која је изашла из штампе пре четири године. То је зборник прича људи српског порекла, који су емигрилали у Аустралију, од четрдесетих година прошлог века до наших дана. То су исповести о припадности, културном наслеђу, вери, интеграцији и искуству емиграције.

Концепт трансформације културног идентитета, нераскидиво је повезан са Мирјанином уметничким радовима – сликама, цртежима и скулптурама. Њено сликарство препознатљиво је у неколиким циклусима – Зашто неке птице певају, а друге не, Негде између: трансформација идентитета, Знање и веровање, На таласима, Женско порекло - живот тканине или крпе и другим.