ДОКТОР ФИЗИКЕ ТАТЈАНА ЖИВКОВИЋ
ПОЛАРНА СВЕТЛОСТ СРБИЈЕ
Уколико бисте срели др Татјану Живковић, можда бисте помислили да је студенткиња. Младолика и љупка, без трунке шминке Разговор са њом тече природно и лако. Ипак, у питању је млада жена која је докторирала физику у Норвешкој, у тридесет и првој години. Скромна и амбициозна. Добитна комбинација.
Данас, када живи са супругом и двоје деце у Ослу, више је везана за Шабац, него у детињству. У основној школи је била вуковац, мада се, каже, није најбоље сналазила у том окружењу. У Гимназији је било много другачије.
- Када сам уписала Шабачку гимназију, нашла сам се у свом природном окружењу. И данас сам пријатељ са школским друговима и другарицама. Памтим моју разредну, Тању Марковић Топаловић, која је била и остала веома импресивна. У почетку ме је одушевила чињеница да пише подједнако добро и левом и десном руком, а временом је појачавала моју жељу да упишем физику. Професор математике, Зоћа, био ми је изузетно драг, а професор српског језика и књижевности, Мирослав Јовановић, фасцинатантан.
Да се озбиљно бави физиком, одлучила је још као девојчица од тринаест година, када је учила оптику. Заинтересовало ју је преламање светлости. Ипак, у последњем тренутку, пред упис, двоумила се између студија физике и електротехнике. ЕТФ је био прихватљивији њеним родитељима, лекарима по струци, али је одлучила да послуша себе.
- Дивно ми је било на студијама. Јесмо много учили, али смо се јако лепо дружили. После предавања, окупљали смо се у кафићу “Атом”, у подруму факултета. Ту се играо шах, испијала кафа и спремали испити. Моја генерација је била веома успешна. Неколико њих је остало у Србији, мада је већина нас отишла.
На трећој години студија, одлучила је да оде у Норвешку, где је живео њен ујак. На универзитету у Тромсу, магистрирала је физику.
- Омах сам се јако разочарала, јер је било превише лако на магистарским студијама. Са силне и напорне, интересантне математике, коју сам примењивала за разумевање квантне механике, прешла сам на обичне, једноставне једначине које сам учила у средњој школи. Тамо се доста користи програмирање, па сам и ја сам кренула у том правцу. У почетку ми је било врло досадно и онда се десило да је мој ментор одлучио да нас одведе на Свалбард.
Судбина на северу света
На најсевернијем месту на кугли земаљској, тамо где људи буквално умиру од зиме, на курсевима за проучавање поларне светлости, Тања је срела љубав свог живота. Јохн-аре (Јун-аре) јој је пришао у јединој дискотеци на острву, у којој су се студенти окпупљали. Од тада су заједно. Пуних петнаест година.
- Цело вече смо причали, а када сам се вратила у Тромсо, разговарали смо телефоном. Знала сам да остаје током целе године на Свалбарду и зато сам искамчила од ментора да и следећи семестар проведем на острву, само због њега. Боравак на Свалбарду био је предиван и потпуно специфичан због романсе са мојим супругом, међутим, све остало је било ужасно. Температура је била минус двадесет пет степени у јануару, (ефективна минус педесет), а ветар је дувао нон-стоп. Сви смо морали да носимо скафандере, у коме и мушкарци и жене изгледају потпуно исто. У току прве недеље уопште није било физике, учили су нас како да преживимо у суровим условима.
Испоставило се да су студенти који долазе на универзитет на Свалбард авантуристи, који воле ледене пећине, скијање и вожњу скутерима. Сви су, због поларних медведа, носили пушке када крену изван града. Тамо је Тања упознала Србе, породицу Павловић, која је избегла из Осијека и са њима се, понекад, дружила. Каже да никада не би могла тамо да живи. Мада, када се вратила у Тромсо, ни тамо није било лако. Шта више.
- Прве слике Норвешке са изузетно лепом природом, планинама које извиру из мора, опуштеним људима, временом су избледеле. Замениле су их кише и снегови који падају током целе године, а оно што се мени, која сам дошла из стресне Србије, чинило као опуштеност, заправо је летаргија. Чињеница да ме нико не посматра испод ока, која ми је у почетку пријала, касније је чинила да се осећам као ваздух. Ако неко падне на улици, нико неће прићи да му помогне, уколико сам не затражи помоћ.
Када је докторирала, уписала је постдокторске студије у Упсали, у Шведској, на једном од најстаријих универзитета. Тамо, где јој се родио други син, Стеван, било јој је дивно, али није потрајало. Њен супруг, такође доктор наука, добио је посао у Ослу.
- Најтежи перод у мом животу био је када је Јун-аре отишао са децом у Осло. Тада је Стеван имао десет месеци, ја сам путовала, викенде сам проводила са њима. То је једино време када ми се старији син Адријан обраћао на норвешком, јер, инсистрам да разговарам на српском језику са својом децом.
Србија је аритметичка средина
Када је завршила постдокторске студије, пре три године, придружила се својој породици у Ослу. Од тада живе у престоници Норвешке. Запослила се у једној од најстаријих норвешких фирми као дата сциентист, што је веома популарно занимање данас у свету. Посао истраживача јој је занимљив, зато што стално учи. Углавном се бави програмирањем, мада, за обраду података користи статиситичке методе и пробабилистичку физику.
- Осло је врло једноставан, мали град у коме све беспрекорно функционише. Живот изгледа савршено, Норвежани раде од осам до четири (ни минут више), ни у чему не претерују, сви се баве спортом, што им је добар изговор да се не друже, нема много комуникације изван породице. Све прихватају лако, са осмехом. Не испољавају негативне емоције.
Када јој је старији син пошао у основну школу, Тања се разочарала у норвешки школски систем. До тринаесте године, ђаци се не оцењују, све се своди на разговор са учитељицом и тестове у току године. Не свиђа јој се инсистрирање на златној средини у норвешком друштву, то што су сви подједнако добри, без обзира колико су појединци лоши.
- Ове године уводе таблет у основне школе, што је у фази експеримента. Већ од првог разреда имају домаће задатке на интернету, немају књиге, осим читанке и радне свеске из математике. Све раде на паметним таблама, на којима учитељица не пише, тако да имам утисак да моја деца неће ићи у школу, него у школицу. Страшно сам разочарана. Они и иначе немају довољно комуникације, а са ајпедима ће бити још горе. Према речима ректора: “Припремају се за оно што никада нису видели, за послове који још увек не постоје и за начин размишљања који још не можемо да појмимо”.
Тања је отишла у Норвешку када је имала двадесет и једну годину. У то време је волела да путује, као и сви млади људи. До распада Југославије, нигде није ишла, осим код рођака на Банију, није имала потребу, јер је за њу Југославија, каже, представљала свет. Питали смо је да ли би волела да се врати у Србију.
- Јако, мада не знам колико је то реално. Мој супруг воли Шабац, не мислим да не би волео да дође, али не знам шта би овде радио као геолог. Волела бих да ми деца одрастају и да се школују у Србији. Да реално доживе свет. Србија је аритметичка средина стања у свету, што значи да има много бољег, али и много горег него овде.
ПОНОСНА НА ШАБАЦ
“Одушевљена сам мојим Шапцем, поносна сам на њега. Не знам шта се догађа у главама људи, јер никада нисам довољно дуго, али споља гледано, Шабац је много леп град. Долазим два пута годишње, мада планирам да долазим чешће.”
ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ БИЛА СВЕТ
“Када сам била мала, једном годишње сам са родитељима одлазила да посетим рођаке, Србе који су живели у Хрватској. Маштала сам да се преселим у Карловац кад порастем, али је рат прекинуо моје дечје жеље. То је прво велико разочарање у мом животу, у земљу коју сам волела. Југославија је за мене била цео свет.
ПРОЗОРИ ВЕЛИКИ КАО ИЗЛОЗИ
“Норвежани су велики индивидуалисти. Живе у идеји да сваки човек има свој свет, који други људи не би требало да узнемиравају. Јесу хладни, што не значи да су лоши људи, просто су незаинтересовани за друге. Живе у кућама са огромним прозорима, као у излогу, али то је код њих нормално. У њихове прозоре нико не гледа.”
Данас, када живи са супругом и двоје деце у Ослу, више је везана за Шабац, него у детињству. У основној школи је била вуковац, мада се, каже, није најбоље сналазила у том окружењу. У Гимназији је било много другачије.
- Када сам уписала Шабачку гимназију, нашла сам се у свом природном окружењу. И данас сам пријатељ са школским друговима и другарицама. Памтим моју разредну, Тању Марковић Топаловић, која је била и остала веома импресивна. У почетку ме је одушевила чињеница да пише подједнако добро и левом и десном руком, а временом је појачавала моју жељу да упишем физику. Професор математике, Зоћа, био ми је изузетно драг, а професор српског језика и књижевности, Мирослав Јовановић, фасцинатантан.
Да се озбиљно бави физиком, одлучила је још као девојчица од тринаест година, када је учила оптику. Заинтересовало ју је преламање светлости. Ипак, у последњем тренутку, пред упис, двоумила се између студија физике и електротехнике. ЕТФ је био прихватљивији њеним родитељима, лекарима по струци, али је одлучила да послуша себе.
- Дивно ми је било на студијама. Јесмо много учили, али смо се јако лепо дружили. После предавања, окупљали смо се у кафићу “Атом”, у подруму факултета. Ту се играо шах, испијала кафа и спремали испити. Моја генерација је била веома успешна. Неколико њих је остало у Србији, мада је већина нас отишла.
На трећој години студија, одлучила је да оде у Норвешку, где је живео њен ујак. На универзитету у Тромсу, магистрирала је физику.
- Омах сам се јако разочарала, јер је било превише лако на магистарским студијама. Са силне и напорне, интересантне математике, коју сам примењивала за разумевање квантне механике, прешла сам на обичне, једноставне једначине које сам учила у средњој школи. Тамо се доста користи програмирање, па сам и ја сам кренула у том правцу. У почетку ми је било врло досадно и онда се десило да је мој ментор одлучио да нас одведе на Свалбард.
Судбина на северу света
На најсевернијем месту на кугли земаљској, тамо где људи буквално умиру од зиме, на курсевима за проучавање поларне светлости, Тања је срела љубав свог живота. Јохн-аре (Јун-аре) јој је пришао у јединој дискотеци на острву, у којој су се студенти окпупљали. Од тада су заједно. Пуних петнаест година.
- Цело вече смо причали, а када сам се вратила у Тромсо, разговарали смо телефоном. Знала сам да остаје током целе године на Свалбарду и зато сам искамчила од ментора да и следећи семестар проведем на острву, само због њега. Боравак на Свалбарду био је предиван и потпуно специфичан због романсе са мојим супругом, међутим, све остало је било ужасно. Температура је била минус двадесет пет степени у јануару, (ефективна минус педесет), а ветар је дувао нон-стоп. Сви смо морали да носимо скафандере, у коме и мушкарци и жене изгледају потпуно исто. У току прве недеље уопште није било физике, учили су нас како да преживимо у суровим условима.
Испоставило се да су студенти који долазе на универзитет на Свалбард авантуристи, који воле ледене пећине, скијање и вожњу скутерима. Сви су, због поларних медведа, носили пушке када крену изван града. Тамо је Тања упознала Србе, породицу Павловић, која је избегла из Осијека и са њима се, понекад, дружила. Каже да никада не би могла тамо да живи. Мада, када се вратила у Тромсо, ни тамо није било лако. Шта више.
- Прве слике Норвешке са изузетно лепом природом, планинама које извиру из мора, опуштеним људима, временом су избледеле. Замениле су их кише и снегови који падају током целе године, а оно што се мени, која сам дошла из стресне Србије, чинило као опуштеност, заправо је летаргија. Чињеница да ме нико не посматра испод ока, која ми је у почетку пријала, касније је чинила да се осећам као ваздух. Ако неко падне на улици, нико неће прићи да му помогне, уколико сам не затражи помоћ.
Када је докторирала, уписала је постдокторске студије у Упсали, у Шведској, на једном од најстаријих универзитета. Тамо, где јој се родио други син, Стеван, било јој је дивно, али није потрајало. Њен супруг, такође доктор наука, добио је посао у Ослу.
- Најтежи перод у мом животу био је када је Јун-аре отишао са децом у Осло. Тада је Стеван имао десет месеци, ја сам путовала, викенде сам проводила са њима. То је једино време када ми се старији син Адријан обраћао на норвешком, јер, инсистрам да разговарам на српском језику са својом децом.
Србија је аритметичка средина
Када је завршила постдокторске студије, пре три године, придружила се својој породици у Ослу. Од тада живе у престоници Норвешке. Запослила се у једној од најстаријих норвешких фирми као дата сциентист, што је веома популарно занимање данас у свету. Посао истраживача јој је занимљив, зато што стално учи. Углавном се бави програмирањем, мада, за обраду података користи статиситичке методе и пробабилистичку физику.
- Осло је врло једноставан, мали град у коме све беспрекорно функционише. Живот изгледа савршено, Норвежани раде од осам до четири (ни минут више), ни у чему не претерују, сви се баве спортом, што им је добар изговор да се не друже, нема много комуникације изван породице. Све прихватају лако, са осмехом. Не испољавају негативне емоције.
Када јој је старији син пошао у основну школу, Тања се разочарала у норвешки школски систем. До тринаесте године, ђаци се не оцењују, све се своди на разговор са учитељицом и тестове у току године. Не свиђа јој се инсистрирање на златној средини у норвешком друштву, то што су сви подједнако добри, без обзира колико су појединци лоши.
- Ове године уводе таблет у основне школе, што је у фази експеримента. Већ од првог разреда имају домаће задатке на интернету, немају књиге, осим читанке и радне свеске из математике. Све раде на паметним таблама, на којима учитељица не пише, тако да имам утисак да моја деца неће ићи у школу, него у школицу. Страшно сам разочарана. Они и иначе немају довољно комуникације, а са ајпедима ће бити још горе. Према речима ректора: “Припремају се за оно што никада нису видели, за послове који још увек не постоје и за начин размишљања који још не можемо да појмимо”.
Тања је отишла у Норвешку када је имала двадесет и једну годину. У то време је волела да путује, као и сви млади људи. До распада Југославије, нигде није ишла, осим код рођака на Банију, није имала потребу, јер је за њу Југославија, каже, представљала свет. Питали смо је да ли би волела да се врати у Србију.
- Јако, мада не знам колико је то реално. Мој супруг воли Шабац, не мислим да не би волео да дође, али не знам шта би овде радио као геолог. Волела бих да ми деца одрастају и да се школују у Србији. Да реално доживе свет. Србија је аритметичка средина стања у свету, што значи да има много бољег, али и много горег него овде.
“Одушевљена сам мојим Шапцем, поносна сам на њега. Не знам шта се догађа у главама људи, јер никада нисам довољно дуго, али споља гледано, Шабац је много леп град. Долазим два пута годишње, мада планирам да долазим чешће.”
“Када сам била мала, једном годишње сам са родитељима одлазила да посетим рођаке, Србе који су живели у Хрватској. Маштала сам да се преселим у Карловац кад порастем, али је рат прекинуо моје дечје жеље. То је прво велико разочарање у мом животу, у земљу коју сам волела. Југославија је за мене била цео свет.
“Норвежани су велики индивидуалисти. Живе у идеји да сваки човек има свој свет, који други људи не би требало да узнемиравају. Јесу хладни, што не значи да су лоши људи, просто су незаинтересовани за друге. Живе у кућама са огромним прозорима, као у излогу, али то је код њих нормално. У њихове прозоре нико не гледа.”
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
