Политика страха

„Зна Гашпар шта ради - треба утерати страх у кости колебљивцима“, рекао је у „Повратку отписаних“ Стево Жигон у улози гестаповца Кригера.За неке млађе генерације које се не сећају Отписаних и одрастају на неким новијим серијима, добар пример би био и дијалог популарног политичког двојца Франк и Цлаире Ундерњоод из америчке серије Хоусе оф Цардс. Наиме, само две недеље пред председничке изборе у Америци на којима су били кандидовани, разговарали су о најбољим опцијама које ће им донети политичке поене. „Креираћемо хаос“ – рекао је Франк. „Више од хаоса“ – одговорила је Цлаире и додала „Утераћемо им страх!“
Наведени примери потичу из различитих околности, али је свакако коришћење страха оно што их повезује. У свету је данас страх прилично доминантан осећај међу народом. Плашимо се свега и свачега ал’ изгледа највише будућности. Нашим страховима се манипулише и они врло често не долазе сами од себе. Ово није само претпоставка али није ни сасвим нова теорија јер су многи о томе већ писали и причали. Франк Фуреди, британски социолог, је у својој књизи „Политика страха“ писао да се страх данас често користи у сврхе присиле, терора и за одржавање јавног реда и мира. Исто тако, он наглашава да политичке елите због сопствене неспособности да осмисле праву стратегију промене, често прибегавају покретању питања која изазивају страх међу људима како би им одвукли пажњу са неких важнијих проблема. У нешто другачијем, више ироничном облику, о страху је писао и португалски писац и професор, Руи Зинк. Он у свом роману „Уграђивање страха“ описује нашу садашњост у којој се, како каже, страх шири систематски: од куће до кућеод јединке до јединке, од грађанина до грађанина, који све то прихватају и ћуте. Стога се у његовој књизи два државна службеника појављују грађанима пред вратима и према налогу им уграђују страх попут климе или интернета.
Да бисмо схватили о чему се овде заправо ради, горе поменуте серије или књиге нам не морају бити познате пошто наведене примере често виђамо и у нашој свакодневици. Тек што се у јавности и оно мало доступног простора у медијима искористи за неке реалне теме попут плата и пензија, (не)функционисања правосуђа и здравства или се упути нека друга критика на рачун власти, одмах бисмо били преплављени најновијим информацијама о неким наметнуто „битнијим“ темама. Тако су у више наврата најављивани државни удари и разне завере које нам спремају страни и домаћи лобији. Осим државних удара, можемо се присетити и креираног хаоса због „арсенала оружја“ у близини куће тадашњег премијера а садашњег председника државе. Оваквих примера је било још у прошлости а њихова пракса се и даље не завршава па смо тако пре само неколико дана били под притиском информације да македонска влада ничим изазвана прислушкује српске институције и званичнике то јест делује „веома офанзивно“ против Републике Србије. Све су то била изненадна и преувеличана питања која су се поставила пред народ у добро прорачунатим терминима.
Ужарена расправа се, дакле, све време преусмерава на теме које су заправо ништа више него производ нечије политичке маште. То је једини закључак јер да није тако, можда би се некада тај дуго најављивани државни удар и догодио; можда би се починилац постављеног оружја пронашао; и можда се афера са Македонијом ко и свака друга измишљена афера не би завршила за три дана у здрављу и весељу.
Наши политичари се тако суздржавају од великих идеја и заговарају низ микрополитика које се темеље на страху. „Нећемо сад то повећање плата, видиш да је могло и горе, битно да се не звецка више оружјем“ – помислио би неки просечан грађанин Србије.
За закључак је тешко навести нешто боље и реалније од онога што је и сам Фуреди закључио у својој књизи. „Уместо величања пасивности и рањивости можемо покушати хуманизовати наше постојање. Уместо да играмо улогу публике која је присиљена гледати још једну представу политике страха, можемо покушати променити услове који су довели до њеног настанка а једино чега се заиста морамо бојати јесте страх.“