Економски барометар
КОЉИ ВОЛА ЗА ДВА ХЕКТАРА
Законом „браниш“ од нечега што није реална опасност, а „храниш“ оно што је стварно опасно. То је дефиниција измена Закона о пољопривредном земљишту, којима је предвиђено да грађани ЕУ десет година морају да буду настањени у општини где се налази земља за куповину. Плус да га три године обрађују, да имају регистровано пољопривредно газдинство у трајању од 10 година непрекидно, и да имају машине и алате за обраду. Па кад испуне све ове услове, моћи ће да купе максимално два хектара пољопривредног земљишта. Човеку, који нема појма о чему се ради, остаје само да закључи. Свака им част. Странци да сутра крену са припремама, тек за 10 година могу стићи до 2 хектара „српске“ земље.
Што би било оправдано и “патриотско”, да не постоји “наличје” по коме правна лица могу да купе колико хоће. Оснују фирму за хиљаду динара, па почну куповати. Гаје и саде оно што даје највише пара. Као домаћим правним лицима чији су оснивачи страна физичка (можда баш они који би по изменама Закона морали да чекају 10 година) следе им субвенције за новозапослене раднике, једнократна давања по хектару, рефакција (повраћај) за нову опрему, ИПАРД фондови. Тако да већ на старту, пре него што уђу на њиву или воћњак, зараде. Читав профит могу слободно пренети у своје земље. Плате 10 посто пореза на добит(као и сви остали), па раде шта хоће. Шаљи и троши нето профит у својој земљи, или купуј нову земљу у Србији.
Што доказује да је ово аграрна политика за “малог Перицу”. Што би неко чекао 10 година за два хектара, кад може основати “српску” фирму, купити хиљаде хектара, добијати субвенције и профит користити како хоће? Сетимо се “српских” страних банака. Које су више десетина милијарди евра профита зарадиле на кредитима нашим правним и физичким лицима, и однеле у иностранство. И ником ништа. Важно је да се наши “тајкуни” не богате на каматама од “својих” грађана и предузећа. Или на купљеним и закупљеним хектарима пољопривредног земљишта. Што рече Милован Данојлић у књизи “Чији си ти мали”. Можеш бити најпаметнији и најпризнатији у целом свету, у свом завичају у Србији си увек “нечији мали”. Кога год време донесе и нанесе, бољи је од нашег “малог”. Тако и наши “тајкуни”. Уместо да их “гајимо” јер ће паре остати у Србији, нама су сви пречи и пожељнији. Откуда њему паре, како је купио банку и толике хектаре? Нека је радио и нека ради шта хоће, ако плаћа пристојне зараде и државне дажбине. Мало нормалније земље се хвале својим богаташима. Нама су “гадљиви”.
Ове последње измене су депласиране и због измена из 2015. године, где је предвиђен дугорочни закуп од 30 година, који се може и додатно продужити. Шта је то него “куповина у обланди”. Није шија него врат. Модел је даље “оплемењен” пријатељским и “братским” договорима и лекс специјалисима. Уместо тендера и јавних процедура. Па су тако “браћа” из УАЕ(Уједињених Арапских Емирата) из фирме Ал Рафавед дугорочно закупила три и по хиљаде хектара пољопривредног земљишта у Карађорђеву. Тенису је, за почетак, резервисано 2,2 хиљаде хектара око Зрењанина. Долазили су и Турци. И њима су обећани “специјалиси”. Попут Ер Србије, Београда на води и кинеских кредита за ауто-путеве. Паметни Кинези. Неће концесију, хоће кредит. Па из “свог”кредита, сами себи, као извођачима, оверавају и плаћају. Нашим подизвођачима на кашичицу. Да се подсетимо: Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је у Парламенту ратификован 9. септембра 2008. године, са 140 гласова „за“ и 28 „против“. После је кренула ратификација ССП у парламентима чланицама и то је трајало неколико година, да би га Савет Европе усвојио 22. јула, а ступио је на снагу 1. септембра 2013. Документ који је са прилозима и анексима имао око 500 страна, морао се „уградити“ у наше Законе и припремити за примену, у прелазном периоду од четири године, најкасније до 1. септембра 2017. Седам дана пре истека рока, у Парламент су стигле и усвојене наводне “поправке лоше испреговараног ССП”. По хитном поступку, без икакве јавне расправе. Тресао се Парламент, родила се два хектара. Потпуно би било исто, и да ништа није доношено. Кандидата за “два хектара” неће бити. Они су за “унутрашњу употребу”. Пријатељима продајемо и дајемо у закуп хиљаде хектара. Увек смо били познати по гостопримству, бре.
Што би било оправдано и “патриотско”, да не постоји “наличје” по коме правна лица могу да купе колико хоће. Оснују фирму за хиљаду динара, па почну куповати. Гаје и саде оно што даје највише пара. Као домаћим правним лицима чији су оснивачи страна физичка (можда баш они који би по изменама Закона морали да чекају 10 година) следе им субвенције за новозапослене раднике, једнократна давања по хектару, рефакција (повраћај) за нову опрему, ИПАРД фондови. Тако да већ на старту, пре него што уђу на њиву или воћњак, зараде. Читав профит могу слободно пренети у своје земље. Плате 10 посто пореза на добит(као и сви остали), па раде шта хоће. Шаљи и троши нето профит у својој земљи, или купуј нову земљу у Србији.
Што доказује да је ово аграрна политика за “малог Перицу”. Што би неко чекао 10 година за два хектара, кад може основати “српску” фирму, купити хиљаде хектара, добијати субвенције и профит користити како хоће? Сетимо се “српских” страних банака. Које су више десетина милијарди евра профита зарадиле на кредитима нашим правним и физичким лицима, и однеле у иностранство. И ником ништа. Важно је да се наши “тајкуни” не богате на каматама од “својих” грађана и предузећа. Или на купљеним и закупљеним хектарима пољопривредног земљишта. Што рече Милован Данојлић у књизи “Чији си ти мали”. Можеш бити најпаметнији и најпризнатији у целом свету, у свом завичају у Србији си увек “нечији мали”. Кога год време донесе и нанесе, бољи је од нашег “малог”. Тако и наши “тајкуни”. Уместо да их “гајимо” јер ће паре остати у Србији, нама су сви пречи и пожељнији. Откуда њему паре, како је купио банку и толике хектаре? Нека је радио и нека ради шта хоће, ако плаћа пристојне зараде и државне дажбине. Мало нормалније земље се хвале својим богаташима. Нама су “гадљиви”.
Ове последње измене су депласиране и због измена из 2015. године, где је предвиђен дугорочни закуп од 30 година, који се може и додатно продужити. Шта је то него “куповина у обланди”. Није шија него врат. Модел је даље “оплемењен” пријатељским и “братским” договорима и лекс специјалисима. Уместо тендера и јавних процедура. Па су тако “браћа” из УАЕ(Уједињених Арапских Емирата) из фирме Ал Рафавед дугорочно закупила три и по хиљаде хектара пољопривредног земљишта у Карађорђеву. Тенису је, за почетак, резервисано 2,2 хиљаде хектара око Зрењанина. Долазили су и Турци. И њима су обећани “специјалиси”. Попут Ер Србије, Београда на води и кинеских кредита за ауто-путеве. Паметни Кинези. Неће концесију, хоће кредит. Па из “свог”кредита, сами себи, као извођачима, оверавају и плаћају. Нашим подизвођачима на кашичицу. Да се подсетимо: Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је у Парламенту ратификован 9. септембра 2008. године, са 140 гласова „за“ и 28 „против“. После је кренула ратификација ССП у парламентима чланицама и то је трајало неколико година, да би га Савет Европе усвојио 22. јула, а ступио је на снагу 1. септембра 2013. Документ који је са прилозима и анексима имао око 500 страна, морао се „уградити“ у наше Законе и припремити за примену, у прелазном периоду од четири године, најкасније до 1. септембра 2017. Седам дана пре истека рока, у Парламент су стигле и усвојене наводне “поправке лоше испреговараног ССП”. По хитном поступку, без икакве јавне расправе. Тресао се Парламент, родила се два хектара. Потпуно би било исто, и да ништа није доношено. Кандидата за “два хектара” неће бити. Они су за “унутрашњу употребу”. Пријатељима продајемо и дајемо у закуп хиљаде хектара. Увек смо били познати по гостопримству, бре.
Драган Вујадиновић
Најновији број
18. април 2024.
