ДОКТОР ЕКОНОМСКИХ НАУКА:
БРАНКО ЖИВАНОВИЋ
БРАНКО ЖИВАНОВИЋ
ВАЖНО ЈЕ ПОСТИЋИ РАВНОТЕЖУ
У плејади успешних Шапчана не можемо изоставити професора Бранка Живановића, доктора економских наука. Рођен је 1966. године, у породици просветних радника. Као младић, суграђанима је био познат као спортиста који је постизао завидне резултате на атлетским такмичењима. Размишљао је да уписе Диф, али је послушао савет оца Андрије, професора физичке културе, и променио приоритете у трећем разреду Економске школе.
- Искрено, о спорту сам размишљао ја, али није мој отац. Када сам му саопштио да намеравам да упишем Диф, читаву ноћ није спавао, а сутрадан ујутру смо имали озбиљан разговор. Рекао ми је да све указује да имам капацитет за много озбиљније студије. То је био озбиљан савет, који је утицао на мене.
Испоставило се да је професор Андрија итекако био у праву, иако можда није слутио да ће се Бранко попети на највише место на академској лествици. У трећем разреду средње школе, озбиљно се посветио књизи, а спорт му је постао хоби. Већ тада је “дизао сидро и спремао се за академске студије”. Уписао је Економски факултет Универзитета у Београду.
- Имао сам срећу, јер је троје вредне професорске деце било у групи са мном. Били смо јака конкуренција једни другима, али то нас је зближавало и додатно мотивисало. Дружили смо се, јер то је било време нормалних људи. Волели су да дођу на журку у Шабац, или у Слепчевић, “Код Луднице”. Сво четворо смо постали професори Универзитета, а Шошкић је догурао до гувернера.
Када је кренуо, није се заустављао. Током студија награђиван је неколико пута за постигнуте резултате. Три године узастопно је добио награду Универзитета у београду за најбољи просек (10.00), а на завршној години студија и за најбољег студента генерације Економског факултета. Награђиван је многим стипендијама: Универзитета у Београду, Сасакава фондације (Јапан), ТЕМПУС (ЕУ)... Боравио је на многим универзитетима у иностранству, од којих најрадије памти време проведено на економским и факултетима за финансије у Кардифу и Гриничу из Велике Британије, као и на торинском Пијемонту, у Италији. Академско-пословне прилике водиле су га и до Ротшилд и Јунити Траст банке у Лондону, као и до Сан Паоло банке и централе Фијата у Торину. Каже да му је са Пијемонта најдража пракса била у Винарији старог Рената Ратија, где се јако трудио да направи разлику између “барола и барбареска” – никад успео, али би радо опет покушао –
За профил његове личности важна је чињеница да је, паралелно са академском каријером (прошао је сва звања, од асистента до шефа катедре), радио као руководилац у неколиким банкама. На факултету је причао да је банкар, а у банци да је професор.
- Радио сам као в.д, директора у пословним банкама, у сектору привреде и углавном сам био одговоран за западну Србију. Био сам и члан кредитних одбора за кредитне линије Европске инвестиционе банке, КЊФ фонда и Европске банке за обнову и развој. Први кредити које су те банке финансирале у Србији, завршили су у Шапцу. Када су ме питали засто све “вучем” својим Шапчанима, одговорио сам: “Не вучем ја њих, него они мене гурају”. Као млад руководилац познавао сам привреднике, који су били родитељи мојих другова и другарица, а касније је стасала моја генерација. Водио сам велике клијенте и мимо Шапца, али ако је могао кредит да оде у мој родни град, нисам имао дилему.
И пословно, и приватно, остао је везан за Шабац. Сећа се корзоа, игранки у Гимназији, сладоледа код Рајка, “Металопластике” која је била првак Европе у неколико наврата, Градског стадиона…
- Присније смо се тада дружили, посебно ми из Гимназије, Економске и Медицинске школе. Моје друштво је стајало преко пута “Обуће” на корзоу. Увек се враћам у Шабац, остао сам везан за њега, случајно или намерно, не знам ни сам... Мајка ми је жива, отац ми је преминуо. Драго ми је да се Женски кошаркашки клуб сетио мог покојног оца и постхумно му доделио плакету, коју је примио мој син Андрија. Волим да свратим у Економску школу. Уколико постоје талентована деца, увек се нађе начин да им се помогне неком стипендијом. Последњих неколико година, прваци Србије у бизнис плановима су управо ученици Економске школе из Шапца. Кад год се сретнем са својим професорима и тренерима, Момом Павловићем и Ђорђем Симићем, увек се јако обрадујемо једни другима. Страствени сам навијач шабачке “Мачве”, иако нисам био раније. Волим да пропратим сваки наш успех.
Спотски гени нису утихнули. Пасионирани је ронилац. Једном годишње, са супругом Александром и сином Андријом обавезно иде на скијање, најчешће на Јахорину. Сви пливају, скијају, роне. Међутим, чини се, да је мали Андрија “дедин син” када је спорт у питању. Иако има све петице у школи и носилац је бројних награда на такмичењима из српског језика, биологије и математике, фудбал, за сада, има прво место у његовом животу. Центарфор је петлића ФК “Црвена звезда”.
Бранко своје студенте учи да буду зналци вина, националних кухиња, најбољих уметника, да добро познају књижевност и читају нобеловце. Указује им да је у њиховој бранши важније да стекну манире и широку културу, него да знају да израчунају каматну стопу (то може да уради секретарица), уколико желе да постану банкарски руководиоци. Његова предавања трају сатима, без паузе. Искусан у послу и фундаментално образован, очигледно је надарен за позив професора.
На питање који му је животни мото, каже да нема неко специјално гесло, да би човек требало да живи нормално и да ради оно што најбоље зна.
- Требало би бити реалан, дати све од себе, у складу са својим могућностима и животним шансама. Наравно да треба развити мозак, али не запоставити ни своју физичку спрему, јер то најбоље функционише заједно. Важно је постићи равнотежу. Постоје људи који само раде, али свака представа да само рад може човека да усрећи, доводи до грубих и опасних разочарања. Значи, требало би уложити напор, ако то доводи до резултата. Мој успех нимало није случајан. Када сам видео да има резултата, константно сам улагао у њега.
Др Бранко Живановић је шеф катедре за економију и финансије Београдске банкарске академије – Факултета за банкарство, осигурање и финансије. Гостујући је професор у Каледонији, Подгорици и Сарајеву. У одбору је националне научне фондације Задужбина Андрејевић, која додељује годишњу награду младим талентима српског порекла. Поред бројних студија и чланака, објавио је књигу “Менаџмент у југословенским банкама у транзиционом периоду”.
“Памтим анегдоту из Економске школе када смо ишли на Олимпијаду у Сарајево. Тамо сам имао сам девојку и, да бисмо се видели, смислили смо да збратимимо две школе. Тако је и било. Сјајно смо се провели. Интересантно је да смо се заглавили у снегу, пошто је била мећава, и сатима остали завејани. Тада се развило право другарство, а Палежу и мене су предложили да уђемо у Савез комуниста, што је тада била велика част. Тога се радо сетим из младости.”
- Искрено, о спорту сам размишљао ја, али није мој отац. Када сам му саопштио да намеравам да упишем Диф, читаву ноћ није спавао, а сутрадан ујутру смо имали озбиљан разговор. Рекао ми је да све указује да имам капацитет за много озбиљније студије. То је био озбиљан савет, који је утицао на мене.
Испоставило се да је професор Андрија итекако био у праву, иако можда није слутио да ће се Бранко попети на највише место на академској лествици. У трећем разреду средње школе, озбиљно се посветио књизи, а спорт му је постао хоби. Већ тада је “дизао сидро и спремао се за академске студије”. Уписао је Економски факултет Универзитета у Београду.
- Имао сам срећу, јер је троје вредне професорске деце било у групи са мном. Били смо јака конкуренција једни другима, али то нас је зближавало и додатно мотивисало. Дружили смо се, јер то је било време нормалних људи. Волели су да дођу на журку у Шабац, или у Слепчевић, “Код Луднице”. Сво четворо смо постали професори Универзитета, а Шошкић је догурао до гувернера.
Када је кренуо, није се заустављао. Током студија награђиван је неколико пута за постигнуте резултате. Три године узастопно је добио награду Универзитета у београду за најбољи просек (10.00), а на завршној години студија и за најбољег студента генерације Економског факултета. Награђиван је многим стипендијама: Универзитета у Београду, Сасакава фондације (Јапан), ТЕМПУС (ЕУ)... Боравио је на многим универзитетима у иностранству, од којих најрадије памти време проведено на економским и факултетима за финансије у Кардифу и Гриничу из Велике Британије, као и на торинском Пијемонту, у Италији. Академско-пословне прилике водиле су га и до Ротшилд и Јунити Траст банке у Лондону, као и до Сан Паоло банке и централе Фијата у Торину. Каже да му је са Пијемонта најдража пракса била у Винарији старог Рената Ратија, где се јако трудио да направи разлику између “барола и барбареска” – никад успео, али би радо опет покушао –
За профил његове личности важна је чињеница да је, паралелно са академском каријером (прошао је сва звања, од асистента до шефа катедре), радио као руководилац у неколиким банкама. На факултету је причао да је банкар, а у банци да је професор.
- Радио сам као в.д, директора у пословним банкама, у сектору привреде и углавном сам био одговоран за западну Србију. Био сам и члан кредитних одбора за кредитне линије Европске инвестиционе банке, КЊФ фонда и Европске банке за обнову и развој. Први кредити које су те банке финансирале у Србији, завршили су у Шапцу. Када су ме питали засто све “вучем” својим Шапчанима, одговорио сам: “Не вучем ја њих, него они мене гурају”. Као млад руководилац познавао сам привреднике, који су били родитељи мојих другова и другарица, а касније је стасала моја генерација. Водио сам велике клијенте и мимо Шапца, али ако је могао кредит да оде у мој родни град, нисам имао дилему.
И пословно, и приватно, остао је везан за Шабац. Сећа се корзоа, игранки у Гимназији, сладоледа код Рајка, “Металопластике” која је била првак Европе у неколико наврата, Градског стадиона…
- Присније смо се тада дружили, посебно ми из Гимназије, Економске и Медицинске школе. Моје друштво је стајало преко пута “Обуће” на корзоу. Увек се враћам у Шабац, остао сам везан за њега, случајно или намерно, не знам ни сам... Мајка ми је жива, отац ми је преминуо. Драго ми је да се Женски кошаркашки клуб сетио мог покојног оца и постхумно му доделио плакету, коју је примио мој син Андрија. Волим да свратим у Економску школу. Уколико постоје талентована деца, увек се нађе начин да им се помогне неком стипендијом. Последњих неколико година, прваци Србије у бизнис плановима су управо ученици Економске школе из Шапца. Кад год се сретнем са својим професорима и тренерима, Момом Павловићем и Ђорђем Симићем, увек се јако обрадујемо једни другима. Страствени сам навијач шабачке “Мачве”, иако нисам био раније. Волим да пропратим сваки наш успех.
Спотски гени нису утихнули. Пасионирани је ронилац. Једном годишње, са супругом Александром и сином Андријом обавезно иде на скијање, најчешће на Јахорину. Сви пливају, скијају, роне. Међутим, чини се, да је мали Андрија “дедин син” када је спорт у питању. Иако има све петице у школи и носилац је бројних награда на такмичењима из српског језика, биологије и математике, фудбал, за сада, има прво место у његовом животу. Центарфор је петлића ФК “Црвена звезда”.
Бранко своје студенте учи да буду зналци вина, националних кухиња, најбољих уметника, да добро познају књижевност и читају нобеловце. Указује им да је у њиховој бранши важније да стекну манире и широку културу, него да знају да израчунају каматну стопу (то може да уради секретарица), уколико желе да постану банкарски руководиоци. Његова предавања трају сатима, без паузе. Искусан у послу и фундаментално образован, очигледно је надарен за позив професора.
На питање који му је животни мото, каже да нема неко специјално гесло, да би човек требало да живи нормално и да ради оно што најбоље зна.
- Требало би бити реалан, дати све од себе, у складу са својим могућностима и животним шансама. Наравно да треба развити мозак, али не запоставити ни своју физичку спрему, јер то најбоље функционише заједно. Важно је постићи равнотежу. Постоје људи који само раде, али свака представа да само рад може човека да усрећи, доводи до грубих и опасних разочарања. Значи, требало би уложити напор, ако то доводи до резултата. Мој успех нимало није случајан. Када сам видео да има резултата, константно сам улагао у њега.
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
