ПриЧа:
Први дан у школи
“Брзо, закаснићемо” – нервозно ме пожуривала мајка.
Још једном је наместила трегере на кратким панталонама, што су се укрштали на леђима и повукла доколенице које су, због слабог ластиша, падале на доле. Поправљајући раздељак, на силу направљен, ишао сам пар корака испред ње. Те ноћи нисам спавао: Ко ли ће доћи, учитељ или учитељица?
Мораш поклонити цвеће, први је дан у школи – говорила је и марамицом брисла влажне очи.
Подрхтавао сам целим телом. Пожелео сам да побегнем, да нађем неко скровито место у Забрану, где ме нико неће наћи. Пред школом сам ухватио мајку за руку. Налетели смо на послужитеља који је сам себи одредио велику важност. Стајао је раширених ногу, строгог израза лица и свако је морао прво њему да се обрати. После дуже паузе, показао нам је учионицу где ћемо се сместити.
Унутра су већ били многи родитељи са децом и док су они разговарали, деца су ћутала, погледа управљеног напред. Обучени су били у најлепша одела, али радости није било. Уредно очешљани дечаци су седели по страни, а девојчице са направљеним локнама и спретно увијеним плетеницама, привијале су се уз своје родитеље. Чуо се понеки дечји уздах. Сви су напето ишчекивали.
Ушао је учитељ и у учионици је настао мук. Посматрали смо га испод ока. Био је мањи растом, проседе, таласасте косе, сивих, ситних очију, изражених веђа и јагодица, а дах је одисао мирисом јаког дувана. Носио је тесан сако и сва су дугмад била закопчана. Панталоне са манжетнама досезале су до изнад чланака па су “шимике”, са високим потпетицама, изгледале још дуже.
Остали смо сами са учитељем, седећи погнутих глава. Заборавио сам све рецитације које сам знао. Покушавао је да нас орасположи. Ходао је између клупа, нешто је говорио, чак се и смејао, а мени је тутњало у глави да сам мислио да ће се распасти. И једног тренутка ме је помиловао. Жмарци су ми силазили низ леђа, горео сам од узбуђења. Почео је да свира на виолини неку мелодију, затим другу, коју сам препознао. Подигао сам главу, смео сам да га погледам. Па и није тако лош наш учитељ, па и није тако страшан, па зар ми нису говорили да је најлепше ђачко доба.
- Децо, сутра ћемо учити слово А. Донесите десет дрваца...”
Цвеће сам заборавио на клупи.
Још једном је наместила трегере на кратким панталонама, што су се укрштали на леђима и повукла доколенице које су, због слабог ластиша, падале на доле. Поправљајући раздељак, на силу направљен, ишао сам пар корака испред ње. Те ноћи нисам спавао: Ко ли ће доћи, учитељ или учитељица?
Мораш поклонити цвеће, први је дан у школи – говорила је и марамицом брисла влажне очи.
Подрхтавао сам целим телом. Пожелео сам да побегнем, да нађем неко скровито место у Забрану, где ме нико неће наћи. Пред школом сам ухватио мајку за руку. Налетели смо на послужитеља који је сам себи одредио велику важност. Стајао је раширених ногу, строгог израза лица и свако је морао прво њему да се обрати. После дуже паузе, показао нам је учионицу где ћемо се сместити.
Унутра су већ били многи родитељи са децом и док су они разговарали, деца су ћутала, погледа управљеног напред. Обучени су били у најлепша одела, али радости није било. Уредно очешљани дечаци су седели по страни, а девојчице са направљеним локнама и спретно увијеним плетеницама, привијале су се уз своје родитеље. Чуо се понеки дечји уздах. Сви су напето ишчекивали.
Ушао је учитељ и у учионици је настао мук. Посматрали смо га испод ока. Био је мањи растом, проседе, таласасте косе, сивих, ситних очију, изражених веђа и јагодица, а дах је одисао мирисом јаког дувана. Носио је тесан сако и сва су дугмад била закопчана. Панталоне са манжетнама досезале су до изнад чланака па су “шимике”, са високим потпетицама, изгледале још дуже.
Остали смо сами са учитељем, седећи погнутих глава. Заборавио сам све рецитације које сам знао. Покушавао је да нас орасположи. Ходао је између клупа, нешто је говорио, чак се и смејао, а мени је тутњало у глави да сам мислио да ће се распасти. И једног тренутка ме је помиловао. Жмарци су ми силазили низ леђа, горео сам од узбуђења. Почео је да свира на виолини неку мелодију, затим другу, коју сам препознао. Подигао сам главу, смео сам да га погледам. Па и није тако лош наш учитељ, па и није тако страшан, па зар ми нису говорили да је најлепше ђачко доба.
- Децо, сутра ћемо учити слово А. Донесите десет дрваца...”
Цвеће сам заборавио на клупи.
Бане Јанковић
Најновији број
18. април 2024.
