ПЛАВИ СЈАЈ

Где си? Где си стигао, одакле си пошао, куда је пут водио, да ли си на некој кривини погрешно прочитао путоказ, заборавио који смер тражиш, да ли си срећан, шта је скривао кофер пун жеља затворен шифром детињства? Смеш ли још једном застати и погледати у њега, ниси заборавио код, не брини.
Био је, или ће можда тек доћи, твој рођендан, нема везе, свакако замисли жељу, као да је сада, али полако, не жури, можда се оствари, па зажалиш што ниси пожелео нешто друго. Избриши време, године, окружење, заборав их на који трен. Твоја тајна је близу, заиста је ту, одмах иза шума, гора, река, мора. Ма какви далеко, и шапат допире даље, призваћеш је ћутањем, чуће она твоје мисли.. Одрастали смо, несвесно себе кажњавали гледајући у тим рекама, морима, шумама, горама наивно детињство, метафоре далеког, вечно прохујалог, неповратног, а највише што смо могли, био је дар сетног осмеха. Премало за све што су ти те блиске даљине некада пружале, што се труде још да ти дају. Можда само треба препливати те воде, протрчати копно и загрлити једну “плаву звезду, праву звезду”, мало чудну, али само нашу. Немој рећи да никада нико то није успео, увредићеш самог себе рачунајући некакве километре, отпоре воде, ветар у прса, веруј ми да јесте, ти, свако од нас. Урадили смо то без тренинга, припрема, само смо обукли пижаму, легли у топлу постељу, пардон, загрлили облак маште, под главу сместили јастук наде, затворили очи, кренули и на крају стигли. Можда не одмах, али “после тристо, петсто пута”. Упорно смо ишли и дошли “до краја, и даље, до бескраја”.
Ти си крив ако си дао да ти небо постане празно, мрака пуно. Зато те неке очи нису “сасвим твоје, сасвим праве”. Ниси у тмини видео један сјај, али још имаш времена. Сећаш се шифре с’ почетка? Кажем ти, ту је она, игра се, скрива, срећа та “плава/права” не зна за године, она воли ону игру жмурке, не признаје да си стар, да је касно, не одустај, “сада не знаш шта је звезда чудна, сјајна, кад је нађеш - сам ћеш знати, сада је тајна”, али је тражи, мораш, иначе, могла би да се “запљуне” и?
ПС
Мика Антић још пре много деценија маштао је о плавом чуперку Соње из шестог А, а у том лету сусрео се са плавом звездом због које су милиони других звезда постале обичне, а ова права. Она му је шапнула тајну да усамљена чека свако биће на свету, чека да је пронађу, попут њега. Који дечак може дивну тајну скривати? Морао је Мика да је подели са безвременошћу, сакупио је све у збирку и обзнанио пре 52 године. Када случајно наиђете на “Плави чуперак” у својој библиотеци, то Вам он маше из вечности у којој, ево 31 годину, шашав лети и живи. Отворите неку страну, погледајте у небо, намигните, замолио нас је једном један вечити дечак.