Дођите нам опет, не љутите се

На правом путу пешачке зоне нема лутања, али свако дело је путоказ, још боље упутство за шетњу другачијим светом, оним креираним у мислима неких великана чија креативност није могла да се смести у скученом простору мисли, већ је желела да кроз мастило и хартију осети топлину дана. Нечији ликови жуде да оплемене друге животе, да поплочају пут ка целини живота читаоца, међутим као да све више њих бира прашњаве стазе док ветар реалности подиже прашину. Преплићу се шарене насловнице нових издања, класици светске књижевности, но слике и делићи разговора са продавцима крију, можда и дијагнозу читавог друштва.
- Пролетос су ми тражили Кундеру, вапили су за “Неподношљивом лакоћом постојања”, а сада једну једину нисам продао – збори један од књижара.
У речи жалопојке лагано се ушуњава Херман Хесе. Пацифиста, генијалац чежњиво на корицама посматра Алпе, а кроз кичму струји инспирација за нека нова безвремена штива. Ипак, каже продавац, овде наилази на игнорисање. Можда је цена једини узрок, прихватимо (слажимо) да је тако.
Бат корака на бехатону замире, звукови мењају уобичајено одело тужним сивим. Десети је дан Сајма, а недирнута колекција “Малог принца” тужно упозорава колико смо на погрешној страни. Извините чика Антоан, господине Егзипери, створили сте ванвременску причу, нажалост, гле ружног парадокса, вредну за нека друга времена. Опрости мали/велики дечаче са друге планете. Стајеш само једну “плаву” новчаницу, а опет ниси нашао свој дом. Буди срећан на својој планети, чувај своју ружу, овде је сувише истости. Ко разуме звездано небо осмехиваће се ведрим вечерима, вероваће да је твоја звезда ту негде, тражиће њу трагајући за личном истином. Не брини што на Земљи залази сунце, пречесто у последње време.
Ламентирамо над класицима, питамо се где смо погрешили и када? Попут примерног тихог ђака, зове нас Булгаков, “два прста” подиже Достојевски, они купце гледају, желе да похрле у руке за свега 500 динара, но углавном утеху добију кроз додир јагодица кажипрста и благи повратак на починак. Попут пијаце очи парају акције где за цену једне добијамо две књиге издавача у стечају. Банализована реч “роба” прекрила је и уметност. Битка са тржиштем и менталитетом дефинитивно је изгубљена, мало ко је свестан да се и догодила, тек понеки запослени.
До уха допире разговор о томе да ли је већи Иво Андрић или Меша Селимовић. Боже, дивног ли ривалства, како би било лепо слушати сударе аргумената два става, како би грејало душу вербално мачевање цитатима. Само да је чешће. Има ли још оних којима је важно да ли је продаванији Дис или Ракић, ко сања по стиховима Алексе Шантића, део живота проналази код Мике Антића? Живи ли ко у Дучићевим јутрима? Ко је последњи схватио смисао у псовкама Буковског?
Живот није бајка, али може бити бар лепа прича, у шта наду враћају две баке које купују бајке за своје унуке. Сећају се како су им их причале њихове мајке и баке, колико су веровале у куће од чоколаде, бојале се страшног вука, навијале за три прасета. Слушате их како говоре и само желите да им стиснете руку, да им се захвалите. Нека деца ће одрастати уз најлепше приче и не, неће их живот дочекати неспремне, само ће им уткати веру да се боре, да не дозволе срећном крају да побегне. Вештице и бабароге стварности све су јаче, но још су победиве, морају бити да би и наш живот имао смисао. Знаћемо да побеђујемо ако кроз неколико деценија исти или сличан разговор воде баш те унуке, онда већ мајке или чак баке.
За сада изгледа губимо, можда и не, но свакако борба траје. Драге књиге, дела сањара, спавајте под најлоном или кутијама. Чека вас још много лутања ових година, но не одустајте од нас, поздравите нас опет на истом месту, брзо. Хајде да се ускоро, као добри познаници, бар видимо, можда вам и нађемо трајни смештај на полици породичне библиотеке.
СРЕЋАН ПУТ, ХВАЛА ШТО СТЕ БИЛИ!