СТАНОВНИШТВО, УШОРАВАЊЕ И РАНИЈА ДОСЕЉАВАЊА
У МАЧВУ(2)
У МАЧВУ(2)
Рат донео нова огњишта
Долазили из више праваца. Највећа група стигла после Аустро-турских ратова вођених у 18 веку. Староседелаца није било. У попису из 1834. године у Мачви забележено 20.501 становник. “Врндуљима” пресељавали куће у шорове
Први попис имовине и лица у Србији извршен је 1834. године. Тада је у Мачви забележено 20.501 становник. Од овог броја мушкараца је било 11.371, а жена 10.130. Исте године регистрована су, према писању археолога Миливоја Васиљевића 4.448 лица способних за војску.
Велики значај за Мачване имало је ушоравање села. То није ишло лако али важна акција (ради једноставнијег управљања и контроле) изведена је успешно, истина после седам година. Куће и помоћне зграде у “раштрканим” двориштима из периода борбе против Турака, релативно лако превежене су посебном направом која се звала “врндуљ”. То није било изразито тешко јер су објекти били релативно лагани од дрвета, покривени најчешће трском.
“Врндуљи” су били повезани дрвени трупци које су најчешће вукли волови. Имали су осовине и платформе где су куће подизане и стављане. Дрвене осовине на “врндуљу” су окретањем производиле страшну буку(шкрипање). Приликом овакве селидбе често су стајали и подмазивали осовине лојем или катраном.
У периодима “благостања” становништво Мачве се умножавало и то најчешће природним прираштајем. Ни ратови нису мимоилазили ово подручје те је долазило до драстичног пада броја житеља.
Административна подела довела је до стварања северне Мачве 1957. године, а чинило ју је седам села: Мачванска Митровица, Салаш Ноћајски, Ноћај, Раденковић, Равње те Горња и Доња Засавица. Ова села припала су општини Сремска Митровица и тиме ушли у састав АП Војводине.
Општину Богатић чини 14 села: Богатић, Глушци, Узвеће, Метковић, Белотић, Дубље, Очаге, Клење, Бадовинци, Салаш Црнобарски, Црна Бара, Глоговац, Совљак и Баново Поље.
Тадашњој општини Шабац припало је исто 14 села: Табановић, Причиновић, Шеварице, Дреновац, Штитар, Мајур, Слепчевић, Дуваниште, Скрађани, Змињак, Липолист, Петловача, Рибари и Прњавор.
И ако су прикупљени подаци о становништву Мачве прилично варијабилни, досељеници у ову велику српску равницу могу се по свом пореклу груписати у неколико целина. Миливој Васиљевић у својој књизи “Мачва, историја, становништво” пише: Према сакупљеној грађи становници Мачве могу се по своме пореклу груписати у неколико целина-прва је малобројна група моравских досељеника, друга досељеничка струја из Црне Горе, Херцеговине и њиховог етапног подручја у кретањима ка Мачви из ужичке околине, Азбуковице, Подгорине, Рађевине, Јадра и Семберије, следе досељеници из Босне, потом из старе Србије, онда Срема и Хрватске и најпосле мања група досељених чије је порекло везано за локална кретања и премештања.
Истраживањем овог археолога забележено је да у Мачви није било староседелаца.
Најстарији слој досељеника по Васиљевићевом писању населио је Мачву крајем 17 века у првим ратним сукобима Аустрије и Турске. Овај слој, заступљен је кажу са пет родова или 0,4 одсто укупног броја родова са утврђеним пореклом.
Подручје Мачве највише је насељено после аустро-турских ратова вођених у 18 веку. Они су највећим делом одредили правце и интензитет досељавања. У поменутом периоду забележено је досељавање 246 родова или 22,5 одсто од укупног броја испитаних родова.
Интензитет досељавања у ове крајеве не јењава ни наредних година, а посебно је изражен у време судбоносних збивања током Првог српског устанка и касније. Досељено је 30 одсто од укупног броја родова, што је и настављено.
Још касније досељавање јењава, а у периоду између два светска рата у Мачву је досељена 101 породица.
СЕОБЕ СА КУЋИШТА
Живот никада није штедео Мачване. О томе су остале слике, записи али и приче старијих преношене с колена на колено да се не заборави. И многе слике познатих мачванских уметника сведоче о прошлом времену.
Села су насељавали углавном са кућишта. Одатле су долазиле читаве фамилије и у селу заснивале нови живот. Тако су им кућишта била уствари прастара огњишта.
Доста породица из Бадовинаца некада су живели на левој обали Дрине. Деца су им ишла у школу у Бијељину, а то где су живели било је безимено насеље. После су се селили на десну обалу Дрине и формирали Бадовинце. Данас пола сеоског атара оста на другој страни реке. Многим домаћинима у селу оранице и шуме, читаво имање остало је преко реке.
Први попис имовине и лица у Србији извршен је 1834. године. Тада је у Мачви забележено 20.501 становник. Од овог броја мушкараца је било 11.371, а жена 10.130. Исте године регистрована су, према писању археолога Миливоја Васиљевића 4.448 лица способних за војску.
Велики значај за Мачване имало је ушоравање села. То није ишло лако али важна акција (ради једноставнијег управљања и контроле) изведена је успешно, истина после седам година. Куће и помоћне зграде у “раштрканим” двориштима из периода борбе против Турака, релативно лако превежене су посебном направом која се звала “врндуљ”. То није било изразито тешко јер су објекти били релативно лагани од дрвета, покривени најчешће трском.
“Врндуљи” су били повезани дрвени трупци које су најчешће вукли волови. Имали су осовине и платформе где су куће подизане и стављане. Дрвене осовине на “врндуљу” су окретањем производиле страшну буку(шкрипање). Приликом овакве селидбе често су стајали и подмазивали осовине лојем или катраном.
У периодима “благостања” становништво Мачве се умножавало и то најчешће природним прираштајем. Ни ратови нису мимоилазили ово подручје те је долазило до драстичног пада броја житеља.
Административна подела довела је до стварања северне Мачве 1957. године, а чинило ју је седам села: Мачванска Митровица, Салаш Ноћајски, Ноћај, Раденковић, Равње те Горња и Доња Засавица. Ова села припала су општини Сремска Митровица и тиме ушли у састав АП Војводине.
Општину Богатић чини 14 села: Богатић, Глушци, Узвеће, Метковић, Белотић, Дубље, Очаге, Клење, Бадовинци, Салаш Црнобарски, Црна Бара, Глоговац, Совљак и Баново Поље.
Тадашњој општини Шабац припало је исто 14 села: Табановић, Причиновић, Шеварице, Дреновац, Штитар, Мајур, Слепчевић, Дуваниште, Скрађани, Змињак, Липолист, Петловача, Рибари и Прњавор.
И ако су прикупљени подаци о становништву Мачве прилично варијабилни, досељеници у ову велику српску равницу могу се по свом пореклу груписати у неколико целина. Миливој Васиљевић у својој књизи “Мачва, историја, становништво” пише: Према сакупљеној грађи становници Мачве могу се по своме пореклу груписати у неколико целина-прва је малобројна група моравских досељеника, друга досељеничка струја из Црне Горе, Херцеговине и њиховог етапног подручја у кретањима ка Мачви из ужичке околине, Азбуковице, Подгорине, Рађевине, Јадра и Семберије, следе досељеници из Босне, потом из старе Србије, онда Срема и Хрватске и најпосле мања група досељених чије је порекло везано за локална кретања и премештања.
Истраживањем овог археолога забележено је да у Мачви није било староседелаца.
Најстарији слој досељеника по Васиљевићевом писању населио је Мачву крајем 17 века у првим ратним сукобима Аустрије и Турске. Овај слој, заступљен је кажу са пет родова или 0,4 одсто укупног броја родова са утврђеним пореклом.
Подручје Мачве највише је насељено после аустро-турских ратова вођених у 18 веку. Они су највећим делом одредили правце и интензитет досељавања. У поменутом периоду забележено је досељавање 246 родова или 22,5 одсто од укупног броја испитаних родова.
Интензитет досељавања у ове крајеве не јењава ни наредних година, а посебно је изражен у време судбоносних збивања током Првог српског устанка и касније. Досељено је 30 одсто од укупног броја родова, што је и настављено.
Још касније досељавање јењава, а у периоду између два светска рата у Мачву је досељена 101 породица.
Живот никада није штедео Мачване. О томе су остале слике, записи али и приче старијих преношене с колена на колено да се не заборави. И многе слике познатих мачванских уметника сведоче о прошлом времену.
Села су насељавали углавном са кућишта. Одатле су долазиле читаве фамилије и у селу заснивале нови живот. Тако су им кућишта била уствари прастара огњишта.
Доста породица из Бадовинаца некада су живели на левој обали Дрине. Деца су им ишла у школу у Бијељину, а то где су живели било је безимено насеље. После су се селили на десну обалу Дрине и формирали Бадовинце. Данас пола сеоског атара оста на другој страни реке. Многим домаћинима у селу оранице и шуме, читаво имање остало је преко реке.
Љ. Ђукић
Најновији број
18. април 2024.
