ОДЛАСЦИ

“Ево, чарапе ћемо ставити у десни угао, до њих шерпу са шницлама, а супу у други угао. Ништа не брини, шницле су у масти, а супа је добро затворена у флаши, неће се просути, али ипак пази да се не разбије. Сад иду гаће, па мајице, а ти узимај једно по једно. Немој овако лепо сложено одмах да растуриш. Шта си се укипио, притисни коленом да затворимо рајсфешлус!”.
Мајку нисам више слушао. Остало је још сат до поласка аутобуса. Синоћ сам се опростио са девојком, нисам желео да ме прати. Дошла је са упресованим зумбулом који сам јој некада раније поклонио. На лицу јој је титрао осмех, али не онај њен враголасти, који је знао да ме насмеје и после лоше оцене у школи.
Овај је одмах замирао.
“За час ће доћи петак, па ћу и ја, као и остали студенти, кући” – празно је звучао мој глас.
“Брзо прође година. Ма не, брзо дође Нова година, Божић. Зимски распуст је близу, сасвим близу.
Бризнула је у плач, у почетку пригушен, а затим све снажнији. Тресла су јој се рамена, прихватио сам је на груди, а када сам је помиловао по коси, плач је прешао у јецај.
“Обећај да ме нећеш преварити са неком колегиницом!”
Истргла се из загрљаја и отрчала је најбрже што може, не окренувши главу. “Шта си ми натрпала ове торбе, као камење да носим!? Све ћу да избацим напоље. И немој да ме пратиш, да ми се смеју тамо! Доста ми је свега!”
“Добро, сине, како ти кажеш, мајка је мислила...”
Ишчупао сам торбе из њених руку и излетео напоље.
Сигурно је мислила да је нисам видео. Моја мајка је стајала у капији и дуго, дуго је махала.
“Зашто си дошао тако касно?” Види, само што није свануло! Данас путујеш за Београд. Почињу ти предавања”.
Ништа ми није одговорио. Одећа му је одисала мирисом јаког дувана. Блед у лицу, упалих очију, безвољно се попео у поткровље.
“Треба да га спакујемо, аутобус полази за сат времена” – рекао сам у пролазу.
“Ево, већ сам спаковала чарапе, мајице, доњи веш, али не знам које ћеш дуксерице понети. Ставила сам и шунке, кулена, воћа!”
Сишао је набраног чела, невољан за разговор.
“Хоће ли и девојка са тобом кренути?” – упитао сам.
Најзад је проговорио: “Нисам синоћ био са њом. Данас сам требао ићи на регистрацију!”
А онда је уредно сложени веш у торби, брзим покретима, са обе руке растурио, вадећи воће и храну напоље.
“Ово нећу да носим! Дајте ми само довољно новца.”
Пошаљите ми што пре линију и компјутер! Спакуј ми бели сако. Нећу долазити месец дана!”
Зграбио је торбе и кренуо ка излазу, а затим се вратио и овлаш загрлио мајку.
У колима нисмо разговарали јер мобилни није престајао да звони. Осећао сам тежину у глави и маглило ми се пред очима. Када само стигли на станицу искочио је из кола и узимајући пртљаг, у одласку, довикнуо: “Сам ћу, немој ићи!”
Изашао сам напоље и гледао како нестаје у гужви. Нисмо се ни поздравили. Ослонио сам се на ауто.
Чекао сам да аутобус прође поред мене. Видео сам да се смешта на седиште негде у средини аутобуса. У мом правцу није погледао.
Стајао сам у месту пратећи га све док није нестао у правцу моста.
Довукао сам се до куће.