Није лако бити Вулин

Ових дана стварно није лако бити Вулин. Ако је неко помислио да је њему лако, грдно се вара. Чак му је и глас мало мутирао. Није више онако течан, официрски одсечан. Почео је мало да личи на глас Владе Калембера када тај исти глас изгуби.
„Требао сам, нисам требао, требао сам, нисам требао, требао сам, нисам требао“ и тако граматички неисправно, Вулин нам се правдао из Крушевца где је Ана Брнабић представљала резултате рада њеног кабинета у првих 100 дана. Када се већ поштено избламирао са женином тетком из Канаде, није морао додатно то да учини неправилним коришћењем глагола „требати. За разлику од већине глагола у српском језику, тај глагол нема лични облик и користи се само „треба“ и „требало“. Елем, Вулинова одбрана граматички исправно би гласила – „требало је, није требало“. Али, ако је Тито тражио да се не придржавамо Устава и Закона као пијани плота, не морамо Вулина да дирамо у граматику.
Није му лако и због тога што га сви сада питају како ће да врати дуг тетки из Канада када има плату у износу од свега 770 евра. Као да је лако данас позајмити 200.000 евра у кешу. Артиљерија удара са свих страна, а Вулин сиромах, ћути и више ништа не прича. Није оно ни до сада много говорио, а и то што је говорио боље да није, али сада је заћутао. И покушава на неку романтику да се извуче – Јако ми је драго, хвала вам на интересовању... Не иде.
Није му лако због тога што све његове изјаве падају у воду чекајући на ону праву, на детаље који имају везе са позајмицом од 200.000 евра. Није да то не боде очи и Прворођеном који ће, хтео то или не, морати да одговара на незгодна питања уместо Вулина.
На крају крајева, није му лако ни због те јадне тетке из Канада. Жена ни крива ни дужна испашта због тамо неког зета. Ајде да јој је сестрић, па и да потури своја канадска леђа, али за зета, тешко. Има и тетка неку границу, неку црвену линију коју не жели да пређе. Вулин је у црвено давно улетео.