Грешни или свети пети

Као да никад није ни био. Више се сећамо 7. јула и Жикице Шпанца него, Петог октобра. Ко би могао рећи тог лепог и ведрог Петог Лета Двехиљадитог, да ће већ после 12 година, тада поражени постати победници и одлучивати о судбини Петог, који је до тада био Свети Пети уз сва разочарања и изневерене наде да би после, најпре стидљиво, онда све гласније, постао Грешни Пети? Ове године неки из власти му смислише нову дефиницију. То је догађај који је довео тајкуне и пљачкашку приватизацију. Амин.
Најближи сарадници Слобе и војводе Воје, од губитника, постали победници. Засели на највише положаје, заједно за многим петооктобристима, који су продали “веру за вечеру”. Пети за власт. Уместо проглашења за државни празник, због свргавања диктатуре и промене система, Пети постао “илегалац” на националним фреквенцијама. Остао само професор Жарко Кораћ да се “бори са ветрењачама”. Како је почело, ускоро ће Пети постати “трагични догађај у новијој историји Србије”. Још једном, Амин.
Не бледе сећања на последњу деценију двадесетог века и другог миленијума, која је претходила Петом и изазвала га. На њеном почетку је све изгледало идилично. Екс Југославија је била светски хит. Неупитни лидер свих земаља Југоисточне и Средње Европе. Премијер, реформиста Анте Марковић је имао пуну подршку светских финансијских институција(ММФ и Светске банке). Мерену са више милијарди долара дугорочних јефтиних кредита за реформе и реструктурирање, почев од приватизације друштвене својине, комбинацијом продаје и инсајдерске приватизације(запослени и пензионери).
Онда су се на сцену насилно вратили политичари. Уплашени да ће економија победити политику. Кренули су са “јогурт”, “балван” и другим револуцијама. Уместо децентрализоване федерације и пара, наметнули су недужним народима, национализам и грађански рат. Што се Србије тиче, у овој “црној” деценији, десиле су се три велике катастрофе:грађански рат и избеглице, хиперинфлација мерена десетинама нула, која је читаве плате “јела” за једно пре подне, претварајући их у пакло (шверцованих) цигарета, закључно са међународним санкцијама и бомбардовањем од стране међународне заједнице. Епилог на крају “црне” деценије био је застрашујући. Плате 50 евра(тадашњих 100 марака), јавни спољни дуг 150 одсто БДП(бруто домаћег производа), разорена привреда, такорећи нечитљиви биланси пословања тзв. ”великих система” због потпуно “поједене супстанце”. Читаву деценију, која је променила свет великим технолошким променама, код нас “појели скакавци”. Остали смо, не само светлосним миљама удаљени од “света”, него и од “самих себе”, са краја претходне и почетка “црне” деценије. (Узгред буди речено, још се “нисмо стигли”).
Извесно је да је ова изгубљена деценија и губитак прикључка у свет, највише допринела што је после Петог све текло разочаравајуће споро. Посебно кад су у питању грађани и њихов стандард живота, као главни циљ(ваљда) свих ”револуција и реформи”. Чему су, поред “црне” деценије доста допринели и сами петооктобристи. Прво што није било “шестог октобра”(читај: лустрације), да би их затим спопале познате “транзиционе”појаве. Које су вукле уназад. Најпре Партократија(владавина партија министарствима, општинама, агенцијама, заводима и јавним предузећима, као својим феудима). Затим корупција, где су поједини партијски и државни функционери са платама од хиљаду евра и њихови “изабрани” тајкуни брзопотезно стекли џипове, јахте, фирме и “острвске” паре. Преживели су и “последњи диносауруси” у Европи, наша јавна предузећа. На државним субвенцијама су “животарили” и велики системи, са поједеном супстанцом и ненадокнадивом технолошком “рупом”.
Углавном, да нам је Петог неко рекао да ћемо Лета Седамнаестог имати просечне плате од 380 и пензије од 200 евра, и да ћемо у Европску унију ући најраније 2025.године, не би се уопште кладили, него би се посвађали, можда и побили. Као европски “миљеници” након Петог, Европи смо се надали најкасније до Лета Седмог, или не дај Боже, Десетог. Да би се све завршило, онако како се морало завршити. Лета Дванестог, на власт су се вратили сви Слобини и Војини “млади лавови”. (Истина, Слобини људи су и раније владали, и то са петооктобристима, али са другачијом реториком. Док су Војводини “млади лав(ови)”, од радикала антиевропљана, постали радикални “европљани”). И поред лојалности у извршавању “европске агенде” Европа се још више удаљила. Све тамо до 2025.године. Најмање четврт века од Петог. Док су Словенија, Чешка и Словачка ушле Четврте, Бугарска, Румунија Седме, а Хрватска Тринаесте године. Све наши некадашњи “исписници”. Пре “црне” деценије и Петог.