НЕИМАРИ БАКАРНОГ ДОБА

Када се помену археолошке авантуре, многима је прва асоцијација Индијана Џоунс, међутим, да би се открила магија ове науке није неопходан креативан режисер и квалитетни глумци, довољно је присуствовати стручном теренском раду, пажљиво слушати археологе и гледати како пред вама делићи који лаику наличе на крхкотине у ствари творе одличну причу. Питања преточена у претпоставке омогућавају почетак радова, али док проналазе одговоре, пред археолозима се формирају нова питања, а то је посебна драж. Таква једна прича догодила се у Десићу.
Баш на дан када се на киосцима појавио претходни број вашег и нашег листа, на локалитету Шанчина у парлозима у шуми која локацијски припада МЗ Десић завршена су ископавања на основу пројекта подржаног од Градске управе и Министарства културе. Четворочлана екипа стручњака предвођена археологом Народног музеја у Шапцу Момиром Церовићем отворила је три сонде површине 45 метара квадратних, а у једној од њих открили су јаму и остатке објекта из бакарног доба (4.000–3.500 година пре нове ере).
- Иако је реч о релативно малом узвишењу пречника око 25 метара, постоје докази о два или три земљана бедема која су га окруживала, што је и те како моћно окружење, заштита каква је прављена за изузетно важне објекте. Пронашли смо много уломака керамичког посуђа, али не и камени алат, односно остатке животињских костију које би указивале да се ту одвијао свакодневни живот. Диспропорција јаке архитектуре и пронађеног покретног археолошког налаза указује нам да је највероватније реч о култном објекту где није било свакодневног живота, а већ сада можемо рећи да су мале шансе да смо пронашли објекат економско–привредног значаја. Без сумње тврдимо да је објекат страдао у пожару – почиње причу Момир Церовић.
Како наводи Церовић слични остаци објеката пронађени су у Европи и називају се ронделе. Историографија не пружа адекватне информације о могућој намени таквих објеката, те се може само претпоставити.
- Подграда је сачињена од збијених, јаких дрвених стубова постављаних у већ припремљен ров, али сваки од стубова имао је и посебан ров за себе. Дубина на коју су укопавани сугерише да је реч о високом објекту, одговарајућем у том сегменту кућама на спрат. Могуће да је реч о примитивној опсерваторији. Наиме, иако нису постојали телескопи, људи су већ у то време имали страхопоштовање према небеским појавама, оне су им биле путоказ за животно важне активности, те су градили објекте кроз које су посматрали небо. Уз то, локација на ушћу речица идеална је за металски центар (ово је период овладавања примитивном металургијом), но нема довољно доказа. Нема дилеме да је реч о објекту великог значаја за становништво, а питање је шта је његова намена – појашњава Церовић.
Уз руководиоца пројекта, део стручног тима били су још: проф. др Милош Јевтић са Филозофског факултета у Београду, докторанд Биосенс института у Новом Саду Кристина Пенезић и Дарко Бошковић, апсолвент на Археологији. Током једноипомесечних радова, локалитет је посетио и професор из Берлина Благоје Говедарица. Средства су обезбедили Град и Министарство културе Владе Републике Србије, а треба напоменути да су на истом месту, пре пола века једну мању сонду отворили, данас нажалост покојни археолози Миливоје Васиљевић (Народни музеј Шабац) и др Војислав Трбуховић из Београда.
Крај овогодишњих радова може се посматрати само као крај једне сезоне у којој су, попут најбољих серија, пронађени многи одговори, али остављена и бројна питања. Стручњаци, али и заинтересовани лаици једва чекају наставак. Уколико буде средстава, он би могао уследити већ наредне године.