ЗНАМЕНИТИ ШАПЧАНИ: ДОКТОР ЕЛЕКТРОТЕХНИКЕ МАРКО ЈАНКОВИЋ
РАЧУНАРИ ЋЕ ЗАМЕНИТИ ЉУДЕ
Доктор Марко Јанковић рођен је шездесетосме године у Шапцу. Одрастао је у Бенској Бари, преко пута артешког бунара, за који га вежу драге успомене. Као и за “Медисон” и “Вембли”, код хотела Слобода, где је као мали играо фудбал. Када је, као ђак генерације, завршио Основну школу “Јанко Веселиновић”, уписао је природно-математички смер у Шабачкој гимназији. У престижној школи, коју памти као “појам строгости и квалитета”, као ученик другог и трећег разреда, изабран је за најбољег ђака школе.
- Поштовали смо професоре, али и они нас. Било је тешко добити прву петицу, али не и немогуће, јер су професори били правични. Памтим их и данас. Јоза ми је предавао математику, Кулон физику, Цвеја хемију, Раћа историју, а Синиша Мозетић, мој разредни, у трећој години ми је предавао програмирање. Ишао сам у разред са Максом, Трилом, Фрањом, Весном Сретеновић… Са некима сам и данас у контакту.
Иако је највише волео математику, одлучио је да студира електротехнику. После завршеног трећег разреда Гимназије, у седамнаестој (пошао је годину дана раније у школу), полагао је диференцијалне испите и уписао ЕТФ у Београду. Била је то не само прва велика промена у његовом животу, него и највећа. Породица се годину дана касније преселила у престоницу, јер је отац Владисав, дугогодишњи директор Инвестиција у “Зорки”, добио посао у Привредној комори Србије. Тада се, каже, “искоренио”.
Исте године кад је уписао факултет, као члан тадашње репрезентације Југославије, учествовао је на Светској математичкој Олимпијади. Поред Марка, у тиму је био и Горан Гогић. Од шесторице математичара који су представљали државу, двојица су била из Шапца.
- Био сам успешан у свим природним наукама, а највише сам волео математику, физику и хемију. Да сам тада знао да постоји примењена математика, вероватно бих се определио за њу. Међутим, у међувремену сам схватио да постоји суштинска разлика између математике и технике. Математичару, који има прецизно размишљање, техника је прилично некомфорна, јер је принуђена на бројна упрошћавања и приближна израчунавања. Одмах нас учи оптимизирању, што значи да никад не можеш отићи у једном смеру докле желиш, јер ћеш изгубити на другој страни. Овде је тимски рад, стрес је већи, али је већи и изазов. Стекао сам непроцењиво искуство.
Земља излазећег Сунца
Студије је завршио у року, деведесете године, а по повратку из војске запослио се у Институту “Никола Тесла”. Оженио се, добио ћерку, магистрирао, а потом се догодила друга велика промена. Одлазак у Јапан.
- Јапан је веома занимљива земља, али сам живот није једноставан за странце, јер не разумемо културу, а језичке баријере су прилично велике. Ван Токија се не говори енглески, мада то мени не представља проблем, јер се бавим науком, а професори инсистирају да се енглески језик говори у лабораторији. Међутим, начин понашања је потпуно другачији у многим ситуацијама.
У Токију је радио најпре као гостујући истраживач на Саитама Универзитету, а потом у Електротехничкој лабораторији у Цукуби, на биолошки инспирисаним неуронским мрезама. У Сциенс Цитy-ију, који га је фасцинирао својим могућностима, радио је на испитивању могућности прављења вештачке роботске главе, са акцентом на очима.
Крајем 2001. године, породица Јанковић се вратила у Београд. У пет година, колико су остали, “поновили” су се за још једну ћерку. Марко је докторирао 2006. на линеарним мрежама за анализу главних компоненти, а онда су, опет, отишли у Токио, где им се родио син. Тада се запослио као гостујући истраживач у Институту Рикен, који је познат по испитивању мозга, у лабораторији за напредну обраду дигиталних сигнала.
- Учествовао сам у пројектима који су за циљ имали реализацију видео игара у којима се објектима управља помоћу мисли. Идеја је била да игру користе и квадриплегичари како би могли да управљају колицима и сами обављају неке радње. Такође, намера нам је била да покушамо да омогућимо слепим људима да виде, макар грубу слику, да не зависе у потпуности од других. Ту сам провео девет месеци, а после сам прешао на постдокторске студије на Токијски Технолошки Институт. Поново сам почео да се бавим неуралним мрежама за реализацију квантних модела, који би потенцијално били база за вестачку интелигенцију.
Мозак као фасцинација
Марка фасцинира мозак. Тачније, принцип на који мозак функционише. Истина је да су данас рачунари моћни и брзи, али захтевају огромну енергију и време за обуку. Када би постојао (можда квантни) рачунар, који би функционисао као људски мозак, свет би се знатно променио.
- Очекујем да ће у следећих двадесетак година доћи до пробоја вештачке интелигенције, да ће роботи постати изузетно моћни и да ћемо ми постати релативно сувишни. То ће се десити уколико пронађемо принцип на који функционише наш мозак - сто операција у секунди на паралелном нивоу, на стотинак херца у нормали, а у критичној ситуацији, пар хиљада операција у секунди. А данашњи рачунари раде на десет милијарди (или више операција у секунди) , имају фантастичну меморију и ако се открије принцип по ком функционише мозак, сваки рачунар ће бити неупоредиво бољи од било ког човека. Друго, рачунари се никад не одмарају, не зависе од емотивног стања и веома једноставно се “хране”. Мислим да ће вештачка интелигенција заменити људе у већини занимања, а можда и у свим. Наравно, све зависи од тога како ће то друштво прихватити, да ли ће усвојити или успорити тај процес.
После великог земљотреса у Јапану, 2011. године, Јанковићи су се вратили у Србију, а три године касније, поново спаковали кофере и отишли у Берн (у Швајцарској), где и данас живе. Овај пут, најстарија ћерка није пошла са њима. Остала је у Београду, где студира класичне науке на Филозофском факултету.
- Наравно, највећи ризик код великих промена је са децом, јер то су за њих огромни шокови. Швајцарска је уређена земља, за коју кажу да је европски Јапан и ту заиста има доста истине, али ипак је европска култура и начин комуникације је далеко једноставнији.
Марко ради у лабораторији за истраживање дијабетеса. Конкретно, на проблему вештачког панкреаса, а највише на предвиђању вредности шећера у крви у наредних 30 до 45 минута, што је битно за активирање механизма који штити корисника од опасне и потенцијално фаталне хипогликемије. Међутим, и даље развија моделе на којима је раније радио.
Питали смо га да ли му недостаје Србија.
- Недостају нам људи, пре свега фамилија и пријатељи, али смо се навикли на овакав начин живота. Савремене комуникације дају привидну слику да смо присутни и тамо, јер стално можемо да будемо на вези. Друго, сада могу да дођем пар пута годишње, док сам, када сам живео у Јапану, долазио једном у две године. Занимљиво је наше поимање времена. Ми углавном меримо време од једне до друге селидбе, у циклусу од четири до пет година. Извесно је да нас, земља у којој смо рођени и матични језик, одређују. Никад се не осећам комотно на другом језику као на српском, не могу да изразим ствари које су ми најбитније.
Животни кредо?
- Руководио сам се да треба веровати у своје снове и борити се до краја. И радити оно што волиш. Често одлазим на посао потпуно опуштен, на неки начин се забављам, као да је у питању хоби.
РАЧУНАР КОЈИ ЛИЧИ НА МОЗАК
Почео сам да се бавим квантним моделима који би били база за вештачку интелигенцију, или квантне рачунаре, који су веома ефикасни и прецизно могу да праве брзе прорачуне. Многи су се више интересовали за „бруталну“ примену снаге рачунара, не узимајући у обзир чињеницу да мозак ради са веома малом потрошњом енергије и у поређењу са данашњим рачунарима, прилично споро. То је јако занимљиво чињеница. Наш мозак ради барем милион пута спорије од рачунара и веома разноврсне и компликоване проблема обавља веома успешно. Било ми је стало да нађем релативо једноставне алгоритме и топологије неуралних мрежа за њихову примену, које „личе“ на мозак и могу да се примене за решавање разноврсних проблема.
Др Марко Јанковић рођен је 19. фебруара 1968. године у Шапцу. Основну школу “Јанко Веселиновић” завршио је као ђак генерације. Електротехнички факултет у Београду уписао је после трећег разреда Шабачке гимназије и завршио у року, са просеком 9,3. Године 1991. запослио се у Институту “Никола Тесла”, где је сада у звању вишег саветника. Магистрирао је 1997. на тему “Технике за убрзање пројектовања ФИР филтера са линеарним фазама”. Исте године, са породицом одлази у Јапан, где као истраживач ради најпре на Саитама Универзитету, а потом у Електротехничкој лабораторији у Цукуби, на биолошки инспирисаним неуронским мрежама. Године 2006. докторирао је Београду на тезу “Саморганизујуће неуралне мреже за анализу главних компоненти” и добио награду Теслине фодације за допринос науци. Од 2007. до 2011, поново је у Јапану. Ради као истраживач у Лабораторији за напредну обраду мозга, на Рикен Институту, а потом, две године као постдокторант на Одсеку за компјутерске науке, на Токијском Технолошком Институту. Последње три године је у Берну, у Швајцарској, где ради као виши истраживач на Одељењу за ургентну медицину Универзитетске болнице “Инселспитал” и у Артрог центру (за вештачке органе), у Групи за истраживање технологије дијабетеса. Објавио је више од двадесет научних радова и реализовао преко двадесетпет уређаја за примену у енергетској индустрији и електроници, као лидер, или члан тима.
- Поштовали смо професоре, али и они нас. Било је тешко добити прву петицу, али не и немогуће, јер су професори били правични. Памтим их и данас. Јоза ми је предавао математику, Кулон физику, Цвеја хемију, Раћа историју, а Синиша Мозетић, мој разредни, у трећој години ми је предавао програмирање. Ишао сам у разред са Максом, Трилом, Фрањом, Весном Сретеновић… Са некима сам и данас у контакту.
Иако је највише волео математику, одлучио је да студира електротехнику. После завршеног трећег разреда Гимназије, у седамнаестој (пошао је годину дана раније у школу), полагао је диференцијалне испите и уписао ЕТФ у Београду. Била је то не само прва велика промена у његовом животу, него и највећа. Породица се годину дана касније преселила у престоницу, јер је отац Владисав, дугогодишњи директор Инвестиција у “Зорки”, добио посао у Привредној комори Србије. Тада се, каже, “искоренио”.
Исте године кад је уписао факултет, као члан тадашње репрезентације Југославије, учествовао је на Светској математичкој Олимпијади. Поред Марка, у тиму је био и Горан Гогић. Од шесторице математичара који су представљали државу, двојица су била из Шапца.
- Био сам успешан у свим природним наукама, а највише сам волео математику, физику и хемију. Да сам тада знао да постоји примењена математика, вероватно бих се определио за њу. Међутим, у међувремену сам схватио да постоји суштинска разлика између математике и технике. Математичару, који има прецизно размишљање, техника је прилично некомфорна, јер је принуђена на бројна упрошћавања и приближна израчунавања. Одмах нас учи оптимизирању, што значи да никад не можеш отићи у једном смеру докле желиш, јер ћеш изгубити на другој страни. Овде је тимски рад, стрес је већи, али је већи и изазов. Стекао сам непроцењиво искуство.
Земља излазећег Сунца
Студије је завршио у року, деведесете године, а по повратку из војске запослио се у Институту “Никола Тесла”. Оженио се, добио ћерку, магистрирао, а потом се догодила друга велика промена. Одлазак у Јапан.
- Јапан је веома занимљива земља, али сам живот није једноставан за странце, јер не разумемо културу, а језичке баријере су прилично велике. Ван Токија се не говори енглески, мада то мени не представља проблем, јер се бавим науком, а професори инсистирају да се енглески језик говори у лабораторији. Међутим, начин понашања је потпуно другачији у многим ситуацијама.
У Токију је радио најпре као гостујући истраживач на Саитама Универзитету, а потом у Електротехничкој лабораторији у Цукуби, на биолошки инспирисаним неуронским мрезама. У Сциенс Цитy-ију, који га је фасцинирао својим могућностима, радио је на испитивању могућности прављења вештачке роботске главе, са акцентом на очима.
Крајем 2001. године, породица Јанковић се вратила у Београд. У пет година, колико су остали, “поновили” су се за још једну ћерку. Марко је докторирао 2006. на линеарним мрежама за анализу главних компоненти, а онда су, опет, отишли у Токио, где им се родио син. Тада се запослио као гостујући истраживач у Институту Рикен, који је познат по испитивању мозга, у лабораторији за напредну обраду дигиталних сигнала.
- Учествовао сам у пројектима који су за циљ имали реализацију видео игара у којима се објектима управља помоћу мисли. Идеја је била да игру користе и квадриплегичари како би могли да управљају колицима и сами обављају неке радње. Такође, намера нам је била да покушамо да омогућимо слепим људима да виде, макар грубу слику, да не зависе у потпуности од других. Ту сам провео девет месеци, а после сам прешао на постдокторске студије на Токијски Технолошки Институт. Поново сам почео да се бавим неуралним мрежама за реализацију квантних модела, који би потенцијално били база за вестачку интелигенцију.
Мозак као фасцинација
Марка фасцинира мозак. Тачније, принцип на који мозак функционише. Истина је да су данас рачунари моћни и брзи, али захтевају огромну енергију и време за обуку. Када би постојао (можда квантни) рачунар, који би функционисао као људски мозак, свет би се знатно променио.
- Очекујем да ће у следећих двадесетак година доћи до пробоја вештачке интелигенције, да ће роботи постати изузетно моћни и да ћемо ми постати релативно сувишни. То ће се десити уколико пронађемо принцип на који функционише наш мозак - сто операција у секунди на паралелном нивоу, на стотинак херца у нормали, а у критичној ситуацији, пар хиљада операција у секунди. А данашњи рачунари раде на десет милијарди (или више операција у секунди) , имају фантастичну меморију и ако се открије принцип по ком функционише мозак, сваки рачунар ће бити неупоредиво бољи од било ког човека. Друго, рачунари се никад не одмарају, не зависе од емотивног стања и веома једноставно се “хране”. Мислим да ће вештачка интелигенција заменити људе у већини занимања, а можда и у свим. Наравно, све зависи од тога како ће то друштво прихватити, да ли ће усвојити или успорити тај процес.
После великог земљотреса у Јапану, 2011. године, Јанковићи су се вратили у Србију, а три године касније, поново спаковали кофере и отишли у Берн (у Швајцарској), где и данас живе. Овај пут, најстарија ћерка није пошла са њима. Остала је у Београду, где студира класичне науке на Филозофском факултету.
- Наравно, највећи ризик код великих промена је са децом, јер то су за њих огромни шокови. Швајцарска је уређена земља, за коју кажу да је европски Јапан и ту заиста има доста истине, али ипак је европска култура и начин комуникације је далеко једноставнији.
Марко ради у лабораторији за истраживање дијабетеса. Конкретно, на проблему вештачког панкреаса, а највише на предвиђању вредности шећера у крви у наредних 30 до 45 минута, што је битно за активирање механизма који штити корисника од опасне и потенцијално фаталне хипогликемије. Међутим, и даље развија моделе на којима је раније радио.
Питали смо га да ли му недостаје Србија.
- Недостају нам људи, пре свега фамилија и пријатељи, али смо се навикли на овакав начин живота. Савремене комуникације дају привидну слику да смо присутни и тамо, јер стално можемо да будемо на вези. Друго, сада могу да дођем пар пута годишње, док сам, када сам живео у Јапану, долазио једном у две године. Занимљиво је наше поимање времена. Ми углавном меримо време од једне до друге селидбе, у циклусу од четири до пет година. Извесно је да нас, земља у којој смо рођени и матични језик, одређују. Никад се не осећам комотно на другом језику као на српском, не могу да изразим ствари које су ми најбитније.
Животни кредо?
- Руководио сам се да треба веровати у своје снове и борити се до краја. И радити оно што волиш. Често одлазим на посао потпуно опуштен, на неки начин се забављам, као да је у питању хоби.
Почео сам да се бавим квантним моделима који би били база за вештачку интелигенцију, или квантне рачунаре, који су веома ефикасни и прецизно могу да праве брзе прорачуне. Многи су се више интересовали за „бруталну“ примену снаге рачунара, не узимајући у обзир чињеницу да мозак ради са веома малом потрошњом енергије и у поређењу са данашњим рачунарима, прилично споро. То је јако занимљиво чињеница. Наш мозак ради барем милион пута спорије од рачунара и веома разноврсне и компликоване проблема обавља веома успешно. Било ми је стало да нађем релативо једноставне алгоритме и топологије неуралних мрежа за њихову примену, које „личе“ на мозак и могу да се примене за решавање разноврсних проблема.
М. Филиповић
Најновији број
11. април 2024.
