Инфо

2. новембар 2017.2. нов 2017.
ЂАК РЕПОРТЕР

Никад не одустај од циљева

У оквиру новинарске секције ОШ „Лаза К. Лазаревић“ и учешћа у пројекту „Ђак репортер“ Савеза за школски спорт Републике Србије ученице шестог разреда Лана Рувидић и Андреа Лазаревић интервјуисале су Чабу Силађија, познатог пливача који је освојио бројне медаље како на Европском, тако и на многим другим такмичењима.
Зашто сте баш као примарни стил изабрали прсни и која су то такмичења на која сте највише поносни?
- Почео сам као клинац да се бавим ватерполом, а после неколико година сам желео да изаберем неки индивидуални спорт. Изабрао сам прсни стил који највише личи на ватерполо. Тако је то кренуло са 14-15 година после више од десет година и даље се држим свог стила.
Колико дуго се бавите пливањем и шта је било најтеже на путу до успеха о којем најбоље говоре ваше медаље?
- У базену сам од своје седме године што сад износи округло 20 година. Мислим да је најтеже устати свако јутро и ускочити у воду, имати неке мале изазове сваки дан, али генерално сваки спорт захтева доста одрицања, напора, залагања. Све то надомести осећај успеха, медаља, пехара, рекорда, тако да и после двадесет година волим овај спорт. Никад не бих све то мењао за неке ствари које сам пропустио.
Да ли сте некад, у току ваше спортске каријере, били на граници да одустанете и шта је то што вас је увек враћало у базен?
- Наравно, сваки спортиста има своје тешке тренутке, сви ми размишљамо да одустанемо кад дођемо до неког неуспеха, када се више месеци спремате за неко такмичење и то не успе како сте ви замислили. Онда се наравно сваки спортиста запита – зашто то радим, зашто жртвујем своје слободно време када то не даје резултат, али опет та нека примарна љубав коју човек осети према спорту је увек јача него сумња, тако да увек победи љубав.
Колико је тешко ускладити обавезе у вези са спортом и приватни живот?
- Кад сам био ваших година имао сам баланс између школе и спорта и још неких активности којима сам се бавио, исто је тако било и у средњој школи, на факултету. Кад се од малих ногу научи тај ритам, исто се пренесе и на факултет и на приватан живот и онда не представља тешкоћу.
Опишите ваше искуство са Светског првенства у Русији.
- То је било пре мало више од две године. Моје прво финале Светског првенства које сам пливао, много сам уживао у сваком тренутку. Пливало се на фудбалском стадиону што је било доста чудно и изузетно хладно. Сећам се да смо облачили дуплу гардеробу, зимске јакне, а кад смо кретали на трке било је између пет до десет степени. И сад замислите да се скинете да пливате на неком отвореном базену – ето то је неки утисак који ћу сигурно памтити до краја живота. Финале ће ми остати увек у сећању, наравно у позитивном смислу.
Која вам је медаља најдража и зашто?
- Вероватно је сваком спортисти најдража прва медаља. То је било 2002. године кад сам имао 12 година. Још неке драге медаље су: Европско јуниорско првенство у Београду 2008. године зато што је то било на домаћем терену, зато што је ту била пуштена химна пред домаћом публиком на Ташмајдану пред препуним трибинама. Памтим такође медаљу са Европског првенства 2009. године у Истанбулу, то ми је била прва велика медаља; памтим златну медаљу са Универзијаде, то је било пре две године у Кореји.
Како се стиже до репрезентације?
- Уз доста жртвованог времена, залагања, одрицања али и уз помоћ много љубави према овом спорту и ако се то све скупи, ако постоји имало талента и још више рада, верујем да сваки човек који се бави пливањем може да успе.
Шта бисте поручили деци која желе да крену вашим путем?
- Деци бих поручио да никад не одустају од својих циљева, да буду увек истрајни, да им школа увек буде на првом месту и да постоји могућност да се избалансира пливање и школа, факултет, ако је човек довољно свестан својих обавеза.
Л. Рувидић-А. Лазаревић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa