КАКВА СЕ РЕШЕЊА НУДЕ СРБИЈИ?
„СВЕ ЈЕ ДОБРО, СВЕ ЈЕ НАТРАШКЕ!“
Осведочени чивијашки шеретлук, којим се Шапчани хране вековима и по коме се препознају, с времена на време угради у памћење мисао која на духовит начин дефинише најсложеније процесе кроз које пролазимо. Такву мисао изговорио је један стари, угледни Шапчанин, као свој одговор на питање како он види стање у коме се Србија данас налази: „Све је добро, све је натрашке!“штуро је процедио и оставио саговорнику да из „Тамног Вилајета“ његовог одговора сам извлачи закључке.
И заиста, илустрацију за поменути сарказам могуће је наћи у мноштву примера које нам нуди свакодневица. Осмотримо само неке.
Добро је што су се синдикати просвете прошлог петка договорили са представницима Владе о статусу просветних радника и што су потписали заједнички протокол о обустави штрајка, али је натрашке што су већ у понедељак неки од синдиката повукли своје потписе и по школама направили невиђени хаос: у истој школи неки просветни радници држе часове у целини, неки скраћено, а неки су потпуно обуставили наставу. У штрајк се утерују и оне школе које до петка нису штрајковале. За то време деца не знају шта да раде и кога да питају да ли се у школу иде или не. Ускраћено им је право на образовање, ма како то тумачили организатори штрајка.
Добро је што и остали запослени у јавном сектору од Владе траже повећање зарада у свом еснафу, јер је то покушај да се заустави нарастајуће сиромаштво, али је натрашке то што би повећање њихових зарада потпуно урушило економски програм Владе и увело Србију у презадуженост, хиперинфлацију и банкрот. А у таквој Србији сви који сад траже веће плате не би имали ни толико. Не би имали ништа! Ни они, ни остали грађани Србије. Јер 350.000 производних радника у Србији, све и да хоће, не може да заради толико да подмири нарастајуће потребе преко пола милиона запослених у јавном сектору, преко милион пензионера, али и свих других буџетских корисника. Економска логика је немилосрдна - нема бесплатног ручка!
И заиста, илустрацију за поменути сарказам могуће је наћи у мноштву примера које нам нуди свакодневица. Осмотримо само неке.
Добро је што су се синдикати просвете прошлог петка договорили са представницима Владе о статусу просветних радника и што су потписали заједнички протокол о обустави штрајка, али је натрашке што су већ у понедељак неки од синдиката повукли своје потписе и по школама направили невиђени хаос: у истој школи неки просветни радници држе часове у целини, неки скраћено, а неки су потпуно обуставили наставу. У штрајк се утерују и оне школе које до петка нису штрајковале. За то време деца не знају шта да раде и кога да питају да ли се у школу иде или не. Ускраћено им је право на образовање, ма како то тумачили организатори штрајка.
Добро је што и остали запослени у јавном сектору од Владе траже повећање зарада у свом еснафу, јер је то покушај да се заустави нарастајуће сиромаштво, али је натрашке то што би повећање њихових зарада потпуно урушило економски програм Владе и увело Србију у презадуженост, хиперинфлацију и банкрот. А у таквој Србији сви који сад траже веће плате не би имали ни толико. Не би имали ништа! Ни они, ни остали грађани Србије. Јер 350.000 производних радника у Србији, све и да хоће, не може да заради толико да подмири нарастајуће потребе преко пола милиона запослених у јавном сектору, преко милион пензионера, али и свих других буџетских корисника. Економска логика је немилосрдна - нема бесплатног ручка!
Најновији број
18. април 2024.
