ДЕЦА СВЕ СУРОВИЈА

Најновији случај малтретирања девојчице у школи у Аранђеловцу поново је актуелизовао питање вршњачког насиља. Случајеви да јачи демонстрирају снагу над слабијим, или група над појединцем, није новост у нашим школама, али са савременом технологијом начини за злостављање се проширују, а понижавања имају још јачи одјек.
Нови Закон о основама система образовања донео је неке новине када је у питању ова област. Од сада ће и родитељи насилника бити кажњавани, од 30.000 до 100.000 динара. Ученику који је насилан моћи ће да се пропише друштвено корисни рад. Такође, биће кажњавани и директори школа који буду заташкавали случајеве насиља и не предузму адекватне мере када се оно догоди.
Министар Младен Шарчевић је пре неколико дана, гостујући на телевизији Пинк као проблем навео и то што је његов претходник на овом месту значајно смањио број психолога и педагога по школама. Најавио је и формирање министарске групе која ће радити на проблему насиља у школама.
-Нема више гурања ствари под тепих и прећуткивања догађаја. Сваки вид насиља директор је дужан да истог дана пријави школској управи и инспекцији, која одмах излази на терен. О томе се обавештава полиција и тужилаштво, ако је реч о озбиљнијем прекршају, рекао је минстар Шарчевић за „Новости“.
На усвајање тзв. “Алексиног закона” чека се од фебруара 2016. године. Неки од предлога из овог Закона имплементирани су у нови Закон о основама система образовања. ”Алексиним законом” предвиђена је институција дечјег омбудсмана и строже казне за праве кривце. Назив носи по Алекси Јанковићу из Ниша који се 2011. године убио у 14. години због дуготрајног насиља ком је био изложен у школи.
Током 2016. Центру за социјални рад у Шапцу пријављен је 81 случај вршњачког насиља. Ове године 80. Мастер педагог на пословима водитеља случаја у Служби за заштиту деце и омладине ЦСР Дијана Томасовић наводи да је највише пријављених случајева физичког насиља.
-Посебно забрињава суровост обрачуна међу децом. Веома узима маха и дигитално, електронско насиље које подразумева понижавање, вређање и деца од њега немају где да побегну. Родитељима је тешко то и да открију. Дете се често плаши да каже да је изложено насиљу. Физичко насиље ће се приметити по видљивим траговима. Емоционално је тешко препознати. Значајно је едуковати родитеље и ту школе имају важну улогу, наводи Дијана Томасовић.
Наша саговорница упозорава да су аларм за родитеље промене у понашању детета, ако слаби са успехом у школи, има проблема са спавањем, са апетитом или помиње самоубиство. Најчешће се насиље према вршњацима испољава између 11. и 14. године, а како деца до 14 година нису кривично одговорна са њима може да ради само школа и Центар за социјални рад.
-Ми радимо и са жртвама и са децом која врше насиље. Неизоставан је рад са целом породицом. Дете се мора сагледати у контексту породице из које долази. Веома је битно придобити родитеље за сарадњу, а они се често не одазивају на позиве школе. Родитељи често када дођу на разговор покушавају да оправдају поступак свог детета. Са друге стране, постоје и родитељи који дете које врши насиље идентификују као проблем у породици. Често је понашање детета само симптом неких других породичних проблема, каже Томасовићева.
Према њеним речима, узроке вршњачког насиља треба тражити најпре у социјализацији детета, а први фактор социјализације је породица. Истиче да се ипак ниједан фактор сам не може сматрати узроком, него да се увек ради о сплету различитих околности и породичних и друштвених и личних особина детета, као и утицаја вршњака и медија.
-Углавном се насиље врши један на један, али се дешава и да група ученика малтретира једног. Деца која су жртве често су повучена, са нискоразвијеним социјалним вештинама, плашљива. Међутим, постоје и деца која су агресивне жртве, тзв. провокативне жртве насиља. Суштина превазилажења проблема је социјализација деце и развој вештина ненасилне комуникације, каже наша саговорница.
Школе имају тимове за заштиту деце од злостављања и Центар за социјални рад обавештавају када имају неки проблем. Тада је углавном већ дошло до насиља и оно има и континуитет.
-Центар за социјални рад почиње свој рад када до насиља већ дође. Ми о томе будемо обавештени од стране родитеља, школе, полиције, здравствене установе. Сваку пријаву схватамо веома озбиљно и сваку сумњу треба схватити озбиљно. Обавеза свих је да насиље пријаве. Деца често посматрају насиље, а не пријављују га и тиме су и сами актери тога. Тако се понашају из страха да и сами не постану жртве, каже Томасовићева.