Ода Мировићу

Када је Игор мали био,
Песнички живот му је био мио
Док су клинци играли поред чесме
Он је у глави смишљао песме
Порасло се, није прошло много
Напредовао је колико је мог’о
Десила се и љубав, ту и тамо
Али га поезија вукла тамо амо.
Волео је стихове праве
Баталио је кликере и разне справе.
Писао је по цео дан и ноћ
Веровао је да ће стећи моћ.
Поезији се предао цео
Свакој је песми дао себе део.
Завршио је и школе неке
Дипломом је обрадовао и своје тетке.
Љубав праву у радикалима је наш’о
Али се са стиховима није разиш’о.
Писао је по цео дан и ноћ
Надао се да ће стећи моћ.
Послушан је био
И то није крио.
Поезију је и даље волео
И књигу је једну објавио.
Награда га хтела није
Ал’ је стихове наставио да шије.
Дошла је и књига друга
И остао је без радикалског друга.
Сада је новог френда срео
Постао је напредан цео.
И функција је порасла право
Цео свет му је клицао: „Здраво“.
И даље је писао по цео дан и ноћ
Осећао је да има моћ.
Крио је манију своју у тами
Са поезијом су му пролазили дани
А, онда га се сетио неко
Наградиће га, макар се и опек’о.
Уручише му песнички венац
Разбио је пред собом и последњи зденац
Сад сви знају да је песник прави
Неки новинар му и оду направи.
Писао је по цео дан и ноћ
Убеђен да сада има моћ.