Економски барометар
Законима против привреде
Прошлог четвртка смо закључили да је опоравак јавних финансија и јавног дуга, реализован по принципу „пуна (државна)каса, празни џепови(грађана) и текући рачуни(привреде)“. Па смо видели, да су повећани номинални износи и стопе практично свих главних пореских прихода: акциза, ПДВ и пореза на добит, укинут је порески кредит на инвестиције, страни инвеститори су већи „миљеници“ од наших домаћих, минималац је повећан за 10 одсто, а неопорезиви износ зарада (још) није, камате на кредите и порези и доприноси су међу највећим у окружењу. Да су побољшани макроекономски показатељи, превасходно резултат већег наплаћеног „харача“ од привреде, доказују стопе раста БДП, као главног индикатора стања и капацитета привреде, које су најниже у региону. Ако је привреда“жртвована“ да се опорави „државна каса“, сада кад има „вишка пара“(буџетски суфицит), ред је да се држава реваншира привреди. Дакле, да видимо шта траже привредници.
1. Да држава не извргава руглу сопствену паролу “купујмо домаће”. Поступајући сасвим супротно. Министарство унутрашњих послова купује преко 700 путничких аутомобила стране марке, а домаћа фабрика чији је држава сувласник(49 посто), укида трећу смену и исплаћује отпремнине технолошким вишковима. Или да домаћи путари, од угледних фирми у земљи и иностранству, остају без посла и инжењера, па она преостала градилишта воде пензионери. Ем враћаш кредите Кинезима, ем они и изводе радове, а нашима остају “мрвице”.
2. Да се код субвенција за новозапослене раднике, ако се уопште дају, примењују принципи егалитарности и транспарентности. У буџету се одреди сума, и истовремено распише конкурс у коме се све унапред зна, и који траје док има пара. Није битно ко је инвеститор и ко је “довео” инвеститоре, или су сами дошли. До 10 радника толико и толико по раднику, до 50 мало више, и све тако до преко хиљаду запослених. Све иде по унапред обелодањеним правилима и по редоследу примљених захтева. Све су инвестиције “једнаке”. Страних и наших. Председникових, премијеркиних, министарских и анонимних. Једино насиромашније општине и градови, имају право на одређене привилегије и “прескакање” табеле.
3. Да Народна банка, кроз политику курса, “навија” за извознике, а не увознике и трговинске ситије, као што то чини сада. Сама чињеница да “јак” динар, своју “ничим изазвану” снагу, доминантно дугује већој понуди девиза страних банака и финансијских организација за куповину државних обвезница по вишеструко већим каматама него у својим државама, а не снази своје привреде, све говори. Експерти су давно рекли да је реалан и пожељан курс евра од 150 динара, а он ових дана “сишао” до 118.
4. Да се једном, макар симболично(до 5 посто), смање стопе пореза и доприноса на зараде и почне примена давно обећене стратегије “смањи стопе, повећај основицу”. За почетак хитно повећати неопорезиву основицу пореза на зараде, на најмање 60 посто новог минималца који се примењује од следеће године. Са 11.780, на 15.100 динара.
5. Да држава плаћа рачуне и врши повраћај ПДВ у роковима које је сама одредила. Мање је важно што садашњим кашњењима крши “свој” Закон(пошто је и иначе неупотребљив, јер рокове плаћања одређује снага привреде, а не “папир”, макар да је и Закон), а далеко више, што, уместо да помогне(и плати раније), држава покреће ланац неликвидности и блокада рачуна.
6. Да држава најпре заврши започете и максимално повећа друге стратешке инвестиције(аутопутеве, пруге и сл.), и да се привреди поврати право на порески кредит на инвестиције код утврђивања пореза на добит. Чињеница да код нас инвестиције у БДП учествују са 18%, док у Европи која је већ скоро све “изградила” износи просечно 25 посто, највећа је опомена. Дилема не би смело бити, поготово сада кад се држава “хвали” суфицитом.
7. На крају, кредити. Банке и држава имају сличан однос према привреди. Што овима првим “касе” све пуније, другима све празније. Одавно је “минут до дванаест” за историјски тројни договор: банке, држава и НБС и привреда. Нижа референтна стопа, ниже камате, избегавање “девизне клаузуле”, више пара у Фонду за развој за старт уп кредите, допунске гаранције(менице) општина и градова као обезбећење за фирме из својих средина.
Још су доста захтева изнели привредници. Више захтева од броја дозвољених карактера. Ћераћемо се још, поручују привредници.
1. Да држава не извргава руглу сопствену паролу “купујмо домаће”. Поступајући сасвим супротно. Министарство унутрашњих послова купује преко 700 путничких аутомобила стране марке, а домаћа фабрика чији је држава сувласник(49 посто), укида трећу смену и исплаћује отпремнине технолошким вишковима. Или да домаћи путари, од угледних фирми у земљи и иностранству, остају без посла и инжењера, па она преостала градилишта воде пензионери. Ем враћаш кредите Кинезима, ем они и изводе радове, а нашима остају “мрвице”.
2. Да се код субвенција за новозапослене раднике, ако се уопште дају, примењују принципи егалитарности и транспарентности. У буџету се одреди сума, и истовремено распише конкурс у коме се све унапред зна, и који траје док има пара. Није битно ко је инвеститор и ко је “довео” инвеститоре, или су сами дошли. До 10 радника толико и толико по раднику, до 50 мало више, и све тако до преко хиљаду запослених. Све иде по унапред обелодањеним правилима и по редоследу примљених захтева. Све су инвестиције “једнаке”. Страних и наших. Председникових, премијеркиних, министарских и анонимних. Једино насиромашније општине и градови, имају право на одређене привилегије и “прескакање” табеле.
3. Да Народна банка, кроз политику курса, “навија” за извознике, а не увознике и трговинске ситије, као што то чини сада. Сама чињеница да “јак” динар, своју “ничим изазвану” снагу, доминантно дугује већој понуди девиза страних банака и финансијских организација за куповину државних обвезница по вишеструко већим каматама него у својим државама, а не снази своје привреде, све говори. Експерти су давно рекли да је реалан и пожељан курс евра од 150 динара, а он ових дана “сишао” до 118.
4. Да се једном, макар симболично(до 5 посто), смање стопе пореза и доприноса на зараде и почне примена давно обећене стратегије “смањи стопе, повећај основицу”. За почетак хитно повећати неопорезиву основицу пореза на зараде, на најмање 60 посто новог минималца који се примењује од следеће године. Са 11.780, на 15.100 динара.
5. Да држава плаћа рачуне и врши повраћај ПДВ у роковима које је сама одредила. Мање је важно што садашњим кашњењима крши “свој” Закон(пошто је и иначе неупотребљив, јер рокове плаћања одређује снага привреде, а не “папир”, макар да је и Закон), а далеко више, што, уместо да помогне(и плати раније), држава покреће ланац неликвидности и блокада рачуна.
6. Да држава најпре заврши започете и максимално повећа друге стратешке инвестиције(аутопутеве, пруге и сл.), и да се привреди поврати право на порески кредит на инвестиције код утврђивања пореза на добит. Чињеница да код нас инвестиције у БДП учествују са 18%, док у Европи која је већ скоро све “изградила” износи просечно 25 посто, највећа је опомена. Дилема не би смело бити, поготово сада кад се држава “хвали” суфицитом.
7. На крају, кредити. Банке и држава имају сличан однос према привреди. Што овима првим “касе” све пуније, другима све празније. Одавно је “минут до дванаест” за историјски тројни договор: банке, држава и НБС и привреда. Нижа референтна стопа, ниже камате, избегавање “девизне клаузуле”, више пара у Фонду за развој за старт уп кредите, допунске гаранције(менице) општина и градова као обезбећење за фирме из својих средина.
Још су доста захтева изнели привредници. Више захтева од броја дозвољених карактера. Ћераћемо се још, поручују привредници.
Најновији број
18. април 2024.
