Једној старој/младој дами

Гурмански хедонизам изливен у шампите на лименој тацни “Липе” и уобичајене теме субјективно су модификовале ток времена, али редарска служба у школи није уживала у тој мери, те је 20 минута великог одмора остало реалних 20 минута. Кратку дистанцу до Гимназије ваљало је прећи ужурбаним кораком. Шећер посластице већ је конвертован у енергију, те ни трк није проблем, желудац у озбиљном радном процесу, а у грудима неки притисак, субјективно једињење стрепње, несигурност, логичког прорачуна, искуства и неспремности сублимирано у изразу “лош предосећај”. Претходна три часа је предавала, нема шансе да кроз који минут не следи час “обнове градива” - монструозни израз школских дана. Малишани у кошмарној машти творе лик бабароге на различите начине, а како школовање одмиче, измишљена бића бајки замењују отелотворења професорских израза и наставних планова. Још синоћ, док је данас било далеко сутра, четврти час је био удаљена будућност. Ипак, још једном је будућност изневерила поставши пребрзо садашњост и то она са именом пропитивања.
Кулисе обнове градива су постављене, тишина у учионици без професорке, драмска пауза пред неминовну кулминацију. Где тражити наду, у две могућности. Можда ипак и овај час предаје, а ако пита, нико нема оцену. Нас је 30, може прозвати највише троје, вероватноћа да будем један од њих је 1:10, реално колико и да вечерас Бриж победи Милан у гостима. Час уписан, дневник на страни оцена, ништа, остаје још вера у вероватноћу. Поглед на првој страни, не слути на добро, зенице отприлике у горњем делу, “Бриж у великој прилици”, замишљам шут, чујем своје име, мрежа се тресе, ето ме пред таблом... исход очекивано неповољан. Чује се звоно, неочекивано, пребрзо, али већ прекасно... звони, звони, као да и оно провоцира, докле ће? ... овај пут се прошлост претворила у садашњост, буди се тридесетогодишњак проседих зулуфа, звоно је будилник, иако је субота. Неки, само наизглед, кошмари бившем гимназијалцу су енергетски извори. Из плакара се ваде и припремају фармерке и дукс из тих дана. Топлина сећања, осмех прохујалих слика, чар тренутака замрзнутих у подсвести од сивог и хладног дана праве идеалну позорницу за шетњу. Ход до старог краја, гимназијским путевима. Најпре до школског дворишта. Улаз на другом месту, двориште другачије, паркинг уместо клупе, али већ на првом кораку осећам обнову градива, док је мимика рвачки меч осмеха и милујуће неверице... неки осећаји никада не престају, дубоко у нама чекају прави надражај. Враћам се правцем „Липа” – “Југобанка” – “Циглана”, “Водоторањ”, “Кингси”...ничега нема више, нема ни нас од 17, 18 година, али све је ту, а и није... можда се отворио временски портал, у пракси оживела Ајнштајнова теоретска могућност или смо оживљавајући сећања на трагу праве суштине ствари која је за Канта недостижна... да, Кантов идеализам,
час филозофије... сада је ту што није, није ту што јесте, бар још мало, како то “мало” продужити, бар до наредне годишњице матуре? ... направити још који круг, свакако, вреди покушати, времена је бар довољно, протиче свакако, зашто би се обазирали ... панта реи...
Од деце до људи, од страхова до нада које они чине још већим, од снова до испуњења жеља, радости снажних баш због неизбежних разочарења која су им претходила, пратила или која су следила, тренутна познанства за сјај вечних пријатељстава, суживот супротности за посебан шмек јединствених сећања.
Драга наша, поштована Гимназијо, СРЕЋАН 180. РОЋЕНДАН. Хвала за све!!!
А да, октобар 2003, Лига шампиона. Милан – Бриж 0:1 дешава се...