Душа шира од равнице

Сумирајући рана (18. век) досељавања у Мачву треба рећи да су за око два и по века и нешто више у ненасељену и шумовиту Мачву, “прашуму” звану Китог пристизали људи из Херцеговине, Црне Горе, из Крајине, Санџака и Семберије, из ужичког и осталих крајева. Наравно, све у потрази за мирним, лепшим животом. Терали су пред собом нешто стоке, носили децу у наручју... Прича се да су у ходу склапали бракове, братимили се, па и умирали и сахрањивали. Дешавало се да уз пут све изгубе.
Граница, страх и опрезност
Нису знали да ће Мачва постати и остати дежурна српска покрајина. Бежали су и одавде, чак у Русију, да би се поново враћали. Нису могли да побегну од чињенице да су се нашли на граници двеју царевина. Тако, први изложени туђинским насртајима. Гранична позиција производила је страх и опрезност. Ниједна туђинска војска није их мимоишла, као и многе друге невоље: поплаве, ратови, глад, разне болештине. На срећу успели су да сачувају достојанство и ведрину.
Одржали су се кроз векове захваљујући и српској цркви, која их је храбрила и држала на окупу, пише новинар и књижевник, некада и директор “Гласа Подриња” Томислав Јеротић.
Мачвани су мењали место становања и своја презимена, све осим крсне славе по чему се и данас распознају, као далеки род. Некада разграђују таму своје прошлости.
Црна Бара, Шеварице, Штитар
У Црну Бару су током 18. века из Херцеговине дошли Алексићи, Бељићи, Јуришићи и Тадићи. Од Ерцеговаца су Мијатовићи и Павићи, Шокчанићи, Пантелићи, Иванковићи, Крезићи и Миражџићи. Из Босне су Андрићи и Бабићи. Из Семберије Маринковићи и од њих Бродићи. Пејовићи су досељени из Дворске у Рађевини. Крсмићи из Црне Горе. Севићи и од њих Поповићи из Подгорине. Живановићи од рода Симића из Руњана у Јадру. Кокоровићи су од Кокоровића из Глоговца, досељени из Кокоровине. Ђукановићи из Азбуковице. Влајићи из Славоније. Станојчићи су од Јовића из Ноћаја.
У Шеварице су у 18. веку из Посавине дошли Јолдићи. Шајиновићи су из Бингуле у Срему. Шестићи од Бајине Баште. Ђуричићи из Црне Горе, као и Мисојчићи. Из Босне су дошли Неранџићи и Пантићи.
У Штитар су из Црне Горе у 18. веку стигли Вукомановићи, Ћосићи и Туфегџићи. Ђокићи и од њих Вуковићи, Димитрићи и Живановићи. Из Херцеговине су Крстићи, Николићи (два), један су род са Стекићима у Београду и Ерићима у Метковићу. Петровићи и Николићи (један) су из Босне, као и Сокићи. Из Босне су и Гачићи. Из Семберије Тадићи, Игњатовићи и Тимотићи. Из Подгорине су дошли Гаврићи (код Ваљева). Брајићи су из Царине (околина Шибеника). Панићи су овде један род са Панићима у Табановићу и Слепчевићу. Марјановићи и Павловићи су од Јадра. Од Ђурђевића су Максимовићи, а Мандићи из ужичке Црне Горе.
КРАЈ