ДРАГАН ЂЕРМАНОВИЋ ИЗ КОЦЕЉЕВЕ 90. ПУТ ДОБРОВОЉНИ ДАВАЛАЦ КРВИ
ХУМАНИСТА И ФИЛАНТРОП
На недавно одржаној акцији добровољног давалаштва у Коцељеви и Драгињу педесетдеветогодишњи Драган Ђермановић из Коцељеве крв је дао 90. пут. Како каже, човек на човека треба да се наслања, те у време егоизма, личних и других интереса, жели да као “мали човек” помогне свакоме. Посебно га мотивише чињеница да је његова крвна група са негативним резус фактором неопходна многима.
Постао је добровољни давалац пре 36 година када је као војник у Загребу први пут дао крв. Након двогодишње паузе уследило је учешће у добровољним акцијама у континуитету.
–После запослења 1983. ушао сам интензивније у ову причу захваљујући легендама Црвеног крста, односно давалаштва крви у Коцељеви а то су Станићевић Михајло, Томић Драгољуб и Илић Мирослав Ћифта. Они су ми много помогли а касније поред Драгана Ашковића, Цеце Панић и покојне Зорице Маринковић, ушао сам у причу друштва давалаца крви у Коцељеви где сам једно време био потпредседник, а касније и председник друштва - прича Драган.
Тврди да разлике у мотивацији између првог и деведесетог пута нема и да је довољно да зна да је некоме помогао, те да су му бројке и пука статистика неважни. Бројке се намећу, али нису суштина. У акцијама планира да учествује активно докле год га здравље буде служило и закон дозвољавао, а да ли ће успети да стигне до стотог давања крви мање му је важно.
–Моја највећа срећа је да кажем да сам наследио свог оца Здравка који је био давалац крви. Али, још већа ми је срећа што се без икаквог наговора у акције укључио и мој син Горан, који је на акцији у Драгињу на којој сам ја крв дао 90. пут, он то учинио 16. У одлуци да крв дам у Драгињу а не у Коцељеви истога дана крије се симболика. Наиме, када сам постао активни давалац покушао сам да организујем прво давање крви у Драгињу. И данас се сећам да се одазвало осморо људи. Сем тога, 40 година сам живео у овом месту и сматрао сам да је у реду да то учиним баш у Драгињу - каже Ђермановић који ће у наредном периоду покушати да учествује у акцијама у Владимирцима и на Убу, јединим околним местима у којима то до сада није учинио.
Крв је до сада дао у 29 места међу којима су Загреб, Јасеновац, Вуковар, Приштина, Јагодина, Шабац, Лозница, Ваљево, Краљево, Осечина, Београд, Бања Ковиљача. Присуствовао је оснивачкој скупштини Асоцијације “Косовски божур” која је окупила друштва из 20-ак места из Србије.
–Никада у животу не можеш да знаш коме на овај начин помажеш али знаш да помажеш и то је најбитније, јер сваки је човек мио ма какве вере био. Данас је најтеже бити човек. Није тешко потурити руку и дати крв, али треба одвојити део себе. Ипак, после тога остаје осећај да си нешто урадио, да си некоме помогао. Оно што даваоци крви раде јесте осећај љубави према човеку - поручио је Драган и додао да му је веома драго што је у ДДДК у Коцељеви које ће до краја године највероватније прећи четири одсто давалаца у односу на број становника, што значи да друштво има континуитет и да инсистира на побољшању рада.
Постао је добровољни давалац пре 36 година када је као војник у Загребу први пут дао крв. Након двогодишње паузе уследило је учешће у добровољним акцијама у континуитету.
–После запослења 1983. ушао сам интензивније у ову причу захваљујући легендама Црвеног крста, односно давалаштва крви у Коцељеви а то су Станићевић Михајло, Томић Драгољуб и Илић Мирослав Ћифта. Они су ми много помогли а касније поред Драгана Ашковића, Цеце Панић и покојне Зорице Маринковић, ушао сам у причу друштва давалаца крви у Коцељеви где сам једно време био потпредседник, а касније и председник друштва - прича Драган.
Тврди да разлике у мотивацији између првог и деведесетог пута нема и да је довољно да зна да је некоме помогао, те да су му бројке и пука статистика неважни. Бројке се намећу, али нису суштина. У акцијама планира да учествује активно докле год га здравље буде служило и закон дозвољавао, а да ли ће успети да стигне до стотог давања крви мање му је важно.
–Моја највећа срећа је да кажем да сам наследио свог оца Здравка који је био давалац крви. Али, још већа ми је срећа што се без икаквог наговора у акције укључио и мој син Горан, који је на акцији у Драгињу на којој сам ја крв дао 90. пут, он то учинио 16. У одлуци да крв дам у Драгињу а не у Коцељеви истога дана крије се симболика. Наиме, када сам постао активни давалац покушао сам да организујем прво давање крви у Драгињу. И данас се сећам да се одазвало осморо људи. Сем тога, 40 година сам живео у овом месту и сматрао сам да је у реду да то учиним баш у Драгињу - каже Ђермановић који ће у наредном периоду покушати да учествује у акцијама у Владимирцима и на Убу, јединим околним местима у којима то до сада није учинио.
Крв је до сада дао у 29 места међу којима су Загреб, Јасеновац, Вуковар, Приштина, Јагодина, Шабац, Лозница, Ваљево, Краљево, Осечина, Београд, Бања Ковиљача. Присуствовао је оснивачкој скупштини Асоцијације “Косовски божур” која је окупила друштва из 20-ак места из Србије.
–Никада у животу не можеш да знаш коме на овај начин помажеш али знаш да помажеш и то је најбитније, јер сваки је човек мио ма какве вере био. Данас је најтеже бити човек. Није тешко потурити руку и дати крв, али треба одвојити део себе. Ипак, после тога остаје осећај да си нешто урадио, да си некоме помогао. Оно што даваоци крви раде јесте осећај љубави према човеку - поручио је Драган и додао да му је веома драго што је у ДДДК у Коцељеви које ће до краја године највероватније прећи четири одсто давалаца у односу на број становника, што значи да друштво има континуитет и да инсистира на побољшању рада.
В. Бошковић
Најновији број
18. април 2024.
