Инфо

28. децембар 2017.28. дец 2017.
ИЛИ НАС ВОЛЕ ИЛИ НЕ РАЗУМЕЈУ
“НЕРВОЗНИ ПОШТАР” ЗА “ГЛАС ПОДРИЊА”

ИЛИ НАС ВОЛЕ ИЛИ НЕ РАЗУМЕЈУ

Пре три деценије су спојили “неспојиво” у музици, изградили нови правац, рушили рекорде популарности велике домовине, престајући да буду бенд, постајући феномен. Фадил Шабовић, Драган Ђуделија, Нусрет Доличанин поново су “Нервозни поштар”, а вечни јарани Драги и Ники причали су за ваш и наш лист, као један, надопуњујући се
Прича је почела 1985. године у Сарајеву, а где би друго, него у граду где је сваки улаз имао по један бенд.
- Југославија је била мултикултурална, спајала је правце, традиције, мелосе народа који су је чинили, а сваки је носио део своје прошлости осликане кроз културу. Сарајево је било Југославија у малом, микросредина где је сконцентрисано много прича талентованих људи јединственог духа. Уз такве предуслове велике ствари су морале настајати – присећа се Драган Ђуделија, басиста бенда.
Чудан је овај брдовити Балкан, данас се подижу зидови и ограде, а некада и чврсте границе биле су само мале препреке за генијалне идеје. Дакако, мислимо на поделе у музици, култури, спорту, “златна времена” су златна јер других раздела нема. Рок и метал са једне, народна – фолк музика са друге стране, а између непремостива набујала река омаловажавања. А зар није све непремостиво, док се не сагради мост?
- Нама је то деловао као природни спој, гитаре и певача фолк карактеристика. Сви смо слушали кући и једну и другу музику, те нисмо никада сумњали да би неко могао да се наљути или погрешно протумачи наш наступ. Повезали смо иделан пар који је само изгледао неспојив, што показује и пријем код “раје” од првог тренутка. Одемо на Илиџу, остали учесници фестивала нас гледају као помоћнике, а онда наступимо са “Шехер Сарајево” и видите публику у трансу, пева, скаче, скида мајице...
Кроз фузију жанрова не настаје проста смеса, већ нови квалитет који вапи за називом. Сензација из Сарајева смишљала је своје име, а други су семантички одређивали њихов музички израз.
- Одлучили смо да правимо текстове који описују живот, без симболике, двосмислених речи, скривених порука, певали смо о животу, те је логично било да и име бенда буде у том стилу. Тражили смо народско занимање, што смо видели у поштару, а онда је ваљало да наш “поштар” има још неку одредницу. Прва идеја је била “весели”, а онда је неко предложио “нервозни”, као народски карактер. Данас би можда то био весели или напети доктор. Истовремено смо чули да свирамо “фолк ен рол”, мислим да је то креација неког од новинара, али нам се допала.
Још нам је Драган давао опис специфичности Сарајева у деветој деценији прошлог века, када нам се придружио Нуки (Нусрет Доличанин), певач који није основао “Нервозни поштар”, али га је својим изведбама дефинисао, створивши са “јаранима” нешто непревазиђено.
- Певао сам по ресторанима. Када променим објекат, моја публика пређе за мном у други, сваки је био крцат. Највише сам волео Шабана Шаулића. Једно вече су дошли код мене Фадил (др Фадил Шабовић) и Драги. Одушевио сам се када рекоше да су они бенд који је певао “Шехер Сарајево”. Објасне да им недостаје певач и позову ме на пробу. Отишао сам исто вече и изгледа им се допао – вели Нуки.
- Отпевао је три стиха највише и знали смо да је то то. Јесте Руле (Рустем Незировић) певао на првом албуму, али он никада није веровао у наше идеје, није себе видео у музици “Поштара”, док нас је Нуки разумео у душу и пре упознавања – додаје Ђуделија.
Нуки је “устоличен” пред микрофон, следила је турнеја, брже него што се могло претпоставити.
- Све се договорисмо уз осмех, а онда чујем да идемо на турнеју за 15 дана. Преда мном осам песама. Кренули смо да се “уигравамо” одмах. Нисам их све научио, признајем, те сам на првом наступу у Високом имао папир. У једној руци микрофон, у другој папир и иде некако – каже нам Нусрет.
- Одрадио је он то професионално до краја, звучало је као да смо се месецима спремали – надопуњује Драган.
Већ онда су били бенд за којим “шизе” од Вардара до Триглава.
- Певали смо у Тиволију (Љубљана). Људи су се скидали, пружали руке да им се потпишемо. Таман завршимо наступ, пресвлачимо се, кад у гардеробу утрчи менаџер, буквално виче: “Облачите се и натраг на бину, публика је полудела. Излазили смо три пута на бис.
- Имали смо добру понуду да наступимо у Олову. Воде нас до бине, а ми све дубље залазимо у шуму. Стижемо до неког склепаног постоља, једва сви стајемо. Око нас дрвеће, изнад некако доведена струја. Рекоше да свирамо. Нема никога, ми се згледамо, али ајде да кренемо. Песма по песма и људи долазе, шума све пунија, а на крају наступа комби пун пара. Не знам ни данас како су људи дошли, куда, како су им наплатили улаз.
Шега, шала, пошалица, другарство, деценијски планови, све попут сна, а онда сурово буђење уз гранате. Крај је свему, живот је постао најбаналније преживљавање.
- Тај бол, разочарење не могу “обући” било какве речи. Одлазите све гледајући остатке свог досадашњег живота, не видите, али осећате пламен који вуче све што јесте – одједном замишљен говори Драган.
- Никоме рат ништа добро донео није, само профитерима. Ко волео рат, Дабогда му у кући био. Не поновило се. Само да се заврши и у главама људи. Док је света, биће и будала и зликоваца, али мислим да их је све мање – оптимиста је Нуки.
Срећом, ратни вихор није однео другарство међу члановима бенда, нити је “утишао” песме. Људима је недостајао „Поштар“, а баш Нусрет је то осетио на својој кожи. Док он збори, Драган устаје да погледа нову гитару нашег домаћина Цана Смиљанића.
- Прилазили су ми људи на улици, кажу “Нуки, ајде направи нешто ново, што се не удружите опет?”, слично и по друштвеним мрежама. Кренем ја до Фадила у Сарајево, па мало код Драгана у Београд, две године сам их убеђивао. Сумњали су они, мислили да то неће бити то, говорили ми да кренем сам и изводим наше песме, али не би то било то. Једва их намоли – опет кроз осмех каже Нуки, баш док се Драган враћа.
- Не знам шта је рекао, али да Вам кажем, он је нас пожелео, ми га волимо 30 година, било нам је жао да га одбијемо – кроз шалу ће Гаги.
Јесу сви четврт века старији, али је Нуки осећао да ће музика бити као да је време стало 1992.
- Направимо повратнички албум, а где год одемо, ја и не морам да певам, публика, од деце до наших исписника, све зна. Чак нас је и продуценткиња питала зашто смо снимали било шта ново, када је довољно само да се појавимо. Но, кренули смо опет и нећемо да живимо само од старе славе.
- Нас воле или не разумеју. Ми смо правили паузу, наше песме нису. Прошле Нове године смо наступали у новогодишњем програму ДМ сат. Поред нас седе момци из бенда “Освајачи”, хеви-метал прича. Одједном прилази један од њих и пита да ли смо ми “Нервозни поштар”, а на потврдан одговор почне да нас грли, стеже руке, каже: “Људи, уз вас сам одрастао”, где може бити боља потврда да је повратак права ствар.
На “слави” “Нервозног поштара” покушали су неуспешно неки бендови да започну свој пут.
- Важно да има музике, љубави према свирци и нека траје “Ватрогасци”, “Перо Деформеро” “Бркови”... Мислим да смо ми још једини на “прузи коју смо градили”. Нико није имао тај спој гитара, рок пратње народног вокала. Увек је некоме нешто недостајало. Ми не пародирамо друге, већ певамо о животу на свој начин – појашњава Драган.
Можда 2018. наврате и до Шапца.
- Нисмо никада гостовали овде, ни сам не знам зашто смо прескакали град који је дао репрезенте неколико жанрова. Свираћемо сигурно. Чека нас неколико наступа по Босни, Србији, у преговорима смо и за турнеје по Аустралији, баш ће нас бити наредне године – закључује Ђуделија.
- Нека је свима срећна Нова година, да је весеља, здравља, пријатељстава, да се радујете и шалите, када смо заједно на наступу, “Нервозни поштар” ће се потрудити да вас развесели – поручује Нуки.

Д. Благојевић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa