БЕСЕДА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ ПРОТОЂАКОНА ДР ЉУБОМИРА РАНКОВИЋА
РОЖДЕСТВО У ВИТЛЕЈЕМУ ВЕЛИКА ЈЕ ТАЈНА
„Дјева роди данас надсушно биће,
а земља подари пештер Недостижнику.
Анђели с пастирима поју му у славу,
мудраци од истока доходе за звездом:
јер се, ради нас, роди Младенац,
беспочетни Бог пре свих векова“.
Каквој то звезди пева хришћански Хомер, свети Роман Мелод, у најлепшој Божићној химни: ДЈЕВА ДНЕС?
Каква се то звезда узноси, ове вечери, над нашом планетом и над Србијом? Узноси се иста она звезда која се, пре двадесет векова, указала над Витлејемом, да сваке године, у исти час, позове хришћане да се радују Рождеству. Као искра са бадњака, звезда се указала Јосифу и Марији да најави отварање небеса и силазак Спаса.
У кротком „дому хлеба” – тако се може превести име Витлејем, промисао Оца изабрала је дом најкроткијих. Изабрала је убогу пештеру и јасле стада, да на слами Син Божји прими обличје човека и прихвати његову судбину. Послан да ту трагичну судбину, обележену источним грехом, искупи и преобрази, Син Божји постао је Син Човечји.
Ради једне нагрижене јабуке Бог не силази на земљу. Чин оваплоћења има неупоредиво дубљи и узвишенији смисао.
Тај чин, изнад свих чинова, зачет као искупљење, постао је спасење.
Рождество у Витлејему је велика тајна.
Тајна је и „надсуштно” величанствена, а обзнанила се безазлено. Божји поредак саобразио се са човековом природом. Онај који је послан да сажме васељену ступио је у појавни свет као дете, чији ће први људски лежај бити у јаслама убоге витлејемске штале. Агнец се нашао међу јагањцима. Бог је постао човек, да би човек постао Бог.
Син Божји крочио је поетски у људску судбину. Зачетак хришћанства, дирљиво безазлен, делује као епска сцена. Јеванђеље долази после старозаветних пророштава, као што ведрина долази после олује. Благост те светлости, рођене са Рождеством, недокучива је у мистици и непоновљива у лирици.
Тако ће, по речима песника Јована Дучића, у чистоти једне рибарске и пастирске параболе, човек пронаћи најзад решење своје судбине и своје место под сунцем.
Онај чије ће тело постати хлеб насушни, дошао је праћен звездом какву дотле није видело људско око. Звезда није могла да буде разумљива ни звездарима. Није се указала да тајну рождества расклопи него да је запечати.
Можда се умом могу дослутити све тајне осим једне. А та се тајна не одгонета, њој се приступа, са вером. А ко није у стању да поверује у невероватно и немогућно тај није створен за веру и акцију и он је проклет.
Тајна Рождества, дакле, надмашује снагу ума, пренебрегава човекову жељу за познањем, али бодри веру и крепи емоцију. Звездари и мудраци са Истока угледали су звезду над Новорођеним. А тај Новорођени Месија разрешио је човекову судбину и осмислио кратковеко постојање на земљи.
Логос се оваплотио у Христу који је лепотом своје величанствене личности, са неколико проповеди, извршио преломни обрт у историји. Тамне а озарене, штедљиве на речима а штедре смислом, те проповеди су засновале ново схватање живота и света. Лепота хришћанске легенде лежи у њеној чистоти и наивности – две лепоте које су, уосталом, недељиве. Наивност је, без сумње, привилегија изузетних духова који, ако нису генији да постану великим творцима, постају великим несрећницима.
Српски народ, на свом христоносном путу, одвајкада је загледан у јасле витлејемске, као што ми, у овом часу, гледамо пуцкетање бадњака пред древним храмом, усред најлепше порте. Он је загледан у колевку Младенца, али и у колевку новог човека хришћанина, који другачије види све, очима које на оба света гледају.
Тој истини у славу, палимо вечерас живо дрво за живога Бога. Уносимо радост у срца, срећу у куће, љубав у народ, снагу у државу!
На ум ми, овог трена, падају стихови Шантићеве „Претпразничне вечери”:
„Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.
————————————————
Као и тада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји”.
Ево стихова савршене дискреције! Сетни и патријархални Мостарац, велом народске мистике узвисио је хришћанску емоцију и доживљај Бадње вечери. На крилу ове поетске чаролије, свима вама и васцелом српском народу, окупљеном око бадњака диљем земљиног шара, честитам огањ, који ће из тог знамен-жара, грејати вечерас срца свих људи добре воље.
Нашем народу желим да устраје у христоликом човекољубљу. Нека посведочи да је његова љубав јача од похлепне и истребне мржње других, нека његова светлост буде јача од туђег мрака. Нека своју раскровљену кућу – чије је име света Србија –сачува и укрови! Нека под њеним крилом буде довољно места, слободе и сунца, за све и свакога, као што је одвајкада било.
Са овог заветног места, где се пре три деценије Србија усправила високо до небеса, желим да поручим нашем народу на Косову и Метохији да смо уз њих. Наш Преосвећени Владика, Господин Лаврентије, 2018. годину, прогласиће на Савиндан – КОСОВСКОМ ГОДИНОМ у Шабачкој епархији. Организоваћемо поклоничка путовања светињама Косова и посете нашем народу у енклавама. Основаћемо хуманитарну организацију АРНО ГУЈОН, која ће прикупљати помоћ за децу и омладину на окупираном Косову и Метохији.
Нема предаје, нема поделе, нема признања, ни под којим видом, нити у било каквој увијеној форми. Бићемо уз свој страдални народ и државу, молитвено и духовно. Нећемо рат, нећемо сукобе, нећемо погибије!!! Под српским косовометохијским плавим небом има довољно места за све народе који ту вековима живе. Ширићемо љубав, снажити наду, јачати веру у ослобођење и повратак у наш окупирани српски Јерусалим.
У памет се, Господо Албанци! Нема народа на свету, који вам је физички и душевно ближи од Срба. Сила отме земљу и градове. Али, као народу, чврстог племенског морала и бесе, познато вам је, да је отето проклето, а да, по закону вечне Божанске и људске правде, отето увек буде враћено: Милом или силом! Коло среће, зачас се окрене, и ничија не догори до зоре! Зато, знајте и својој деци казујте: Никад се нећемо одрећи свога Косова! Никад! За десет, за педесет, за пет стотина година, ослободићемо своју земљу и вратити се, као велики јеврејски народ свом Јерусалиму: Кад – тад!
Упамтите: Кад тад!!!
Напослетку, док по древном обичају, вечерас гранчицом бадњака чарамо ватру, пожелимо да цела Србија буде Витлејем. Дом хлеба, светла и света пештера живота, лепоте и радости, а не пуста звекара страшилних авети и акрепа, од које сви окрећу главу, а њена деца и омладина беже од ње и из ње.
Овде пред овом црквом, баш где ми сад стојимо, почетком новембра 1918. када је последњи непријатељски војник протеран из нашег града и Србије, уморни ратник и песник Милосав Јелић, после албанске Голготе, изгнанства и вишегодишњег странствовања, спустио се на грумен зида од срушеног торња да предахне, и на колену, мастиљавом оловком на фишеку муниције, записао дирљиве стихове херојског поноса, којима вечерас, као библијским псалмом, завршавам ово слово, честитајући вам навечерје великог празника:
“Знамо сада што причаху давно:
Да у свету није нашег неба,
Душе, срца, песама и хлеба,
Нит јунаштво наше староставно;
Зло орање, гора ратна хајка,
Свуда пођи, своме дому дођи,
Крај невољног охоло не прођи,
Нема брата док не роди мајка,
Ништа није лепше од Србије!”
На Божић биће служене три литургије: поноћна, јутарња у пет и архијерејска у девет.
Припремила: М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
