УКРАДЕНИ РУЧАК

Таман кад добронамеран хроничар времена коме сви припадамо покуша да са читаоцима подели и неку веселу причу о нашим животима, или бар ону која ће изазвати макар и „кисео“ осмех на нашим суморним, тужним и забринутим лицима, сам живот „намести“ горку причу. Она се, желео то неко признати или не, наметне својом актуелношћу и поруком до те мере, да човек просто мора да је забележи и да је подели са другима. Због тога ћемо и овај пут са вама поделити причу, која ће, уместо смеха, бити само још једна скица за портрет наших промашених живота. А та прича изгледа, отприлике, овако.
Недавно, у једном шабачком „мегамаркету“ отегао се дуг ред пред касом. Усплахирена касирка жучно се расправља са женом средњих година, која, сузних очију, објашњава да јој је, док је куповала потрепштине, неко украо торбу са намирницама за ручак. Дала је, прича, више од три хиљаде динара и сад нема шта да спреми да њена породица једе. Плаче! Тражи да јој доведу шефа обезбеђења, да нађу лопова, тврди да „мегамаркет“ мора да да чува торбе својих муштерија док они купују у његовој продавници.
Да ли мора или не, не знамо, тек, уплакана Шапчанка остала је тог дана без ручка. Неко други, врло вероватно такође са ивице социјалне провалије у социјалну беду, (као што на тој ивици, по свој прилици, бивствује и јунакиња ове приче), посегнуо је за туђим бакалуком и тог дана нахранио своју избезумљену чељад. Није презао чак ни од тога да украде намирнице за нечији недељни ручак, да некога остави гладног да би се он најео. До тога смо дошли!