ДАРКО АЛЕКСИЋ О КАРИЈЕРИ, КЛУБУ, САИГРАЧИМА
ТАЈ ЛУДИ ЕНТУЗИЈАЗАМ
Актуелни капитен ВК "Шабац" није рођен у Шапцу, одвдашњи клуб није његов матични, али је много више од једне станице у каријери. У Шапцу је поново "ватерполо рођен" подсетивши се зашто је заволео овај спорт
Ноторна је чињеница да од пливања нема здравијег спорта, а баш здравље и правилан развој мотивисао је родитеље шестогодишњег Дарка Алексића да 1995. године сина доведу на базен како би се обучио базичној вештини, но завеслаји су били само почетак спортске каријере неодвојиве од воде.
- Било је важно да кренем због криве кичме. На обуци је са нама радио Малиша Рашовић, отац наших садашњих репрезентативаца Страхиње и Виктора. Имао је одличан приступ, успоставили смо посебну везу са њим и на његову препоруку сам наставио са ватерполом. Најпре као играч - истиче Алексић.
Ипак, спој три фактора одвео је Дарка међу стативе. Мрежа није више била мета, постала је чувани простор.
- Нисам се бојао лопте никада, имао сам добар рад ногу, тзв. “бицикл”, а да будем искрен, нисам волео да пливам много, те се позиција голмана наметала сама по себи – предочава Дарко.
Стасавао је у Ватерполо клубу “Београд”. Почетком овог века био је то изузетно респектабилан, организован клуб, а бранећи његове боје, Алексић је постао репрезентативац у свим млађим категоријама.
- Први позиви у камп репрезентације су ми указали да би ватерполо могао постати мој живот, а због ових успеха, снови су досегли небо. Тих година, као Србија и Црна Гора постали смо шампиони Европе у кадетској конкуренцији, а “Београд” је функционисао перфектно. Стигли смо до осмине финала ЛЕН Купа, играли против “Синтеза” за који је онда наступао Дејан Савић – присећа се чувар мреже.
Међутим, све грађено годинама практично се урушило у тренутку. Снове и планове заменили су моментални шок и континуирано разочарење.
- После смрти председника ВК “Београд” клуб је остао и без спонзора, а целокупна конструкција колектива се урушила. Био сам утучен, ватерполо је престао да ми буде важан, хтео сам да потпуно одустанем од спорта, иако је породица покушавала да ме убеди у супротно. Мислио сам да је моја каријера завршена, а са братом и оцем сам почео да се бавим другим послом.
Када је деловало да ће ватерполо остати само сећање, уследио је позив ВК “Шабац” и како каже Алексић, истовремено невероватна и здрава прича.
- Позвао ме је Ненад Живановић, представио ми идеју “Шапца”. То је био клуб који носи име града, али нема базен, те екипа тренира и игра ван града. Тренинзи су били три пута недељно. Размишљао сам и преломио да прихватим позив. У том тренутку, ватерполо је био отклон од свакодневних обавеза – присећа се капитен.
ВК “Шабац” био је друголигаш тих година, сви играчи су имали посао, радили, путовали на тренинге и утакмице често и о свом трошку.
- То је тај невероватни део приче, тај ентузијазам који ме је подсетио зашто сам заволео ватерполо. Поново ми је спорт ушао у крв. Где год да смо тренирали, ми нисмо имали базен за себе, већ неколико трака и то је то. Мало пливања, мало шутирања, а најјача провера било је спаринговање са екипом која ради на том базену, било да је у питању Обреновац или Београд. То је било неописиво заједништво, ентузијазам. Свако путовање подсећало је на екскурзију, дружење, шала, а онда у базену максимално сконцентрисано, једва смо чекали да се поново видимо. Сигурно да клуб не би опстао у таквим околностима да је био само скуп саиграча, а не више од тога – уверен је Алексић.
Створене су нераскидиве везе Београђанина и Шапца, те је и током наступа у Швајцарској тренирао са “чивијашима” на Ташмајдану.
- По изградњи базена, поново се јавила идеја да браним за Шабац, али овај пут сам јако брзо прихватио позив и наравно, нисам се покајао. Сав труд постане вредан када дођете у свој дом и дочека вас атмосфера о каквој сте сањали када сте почињали каријеру. Уз то, очувано је заједништво, изгледамо као породица. Без договора се скупљамо после тренинга на кафи, ручку, излазимо заједно, једноставно, тренинг је само једна од заједничких активности – појашњава Алексић.
Убрзо је уследила и додатна почаст када је популарни “Чеди” постао капитен.
- Када у клубу који наличи на породицу будете изабрани за предводника, веће части нема, части и одговорности. Могу само рећи да сам поносан што сам капитен ових момака. Толико је позитивне енергије да немам никакав проблем да у Шапцу останем до краја каријере, једино ми тешко пада одвојеност од супруге и детета у Београду, али и ту ми клуб излази у сусрет. Не знам шта носе године које долазе, но тренутно уживам у Шапцу и усредсређен сам на успех клуба.
ШВАЈЦАРСКИ ВАТЕРПОЛО
Током лета, када се заврши сезона код нас, ватерполисти из Србије одлазе у летње лиге других држава. Дарко Алексић брани у капици швајцарског “Кројцлингена”. “Швица” и ватерполо, многима се чини, баш и не иду заједно, али...
- Специфична земља, народ и однос према спорту. За њих је спорт, макар и врхунски, само хоби. Једном приликом ме зауставила полиција и на питање “Чиме се бавим?” одговорио сам да сам ватерполиста, једва су поверовали да је то моја професија, а не да нешто прикривам. Код њих је ватерполо аматерски што се домаћих играча тиче, док су странци, махом Мађари, Хрвати и ми, плаћени. Сезона траје од јануара до августа, али већ у мају прелазе на отворене базене. Верујте да у мају и јуну није пријатно у води напољу, али они не одустају. Утакмице су више феште. Буде доста публике, у близини пливалишта су киосци, код трибина и роштиљ, људи силазе, купују, враћају се на трибине. Фешта започета пре утакмице, наставља се и после, ми се само придружујемо.
- Било је важно да кренем због криве кичме. На обуци је са нама радио Малиша Рашовић, отац наших садашњих репрезентативаца Страхиње и Виктора. Имао је одличан приступ, успоставили смо посебну везу са њим и на његову препоруку сам наставио са ватерполом. Најпре као играч - истиче Алексић.
Ипак, спој три фактора одвео је Дарка међу стативе. Мрежа није више била мета, постала је чувани простор.
- Нисам се бојао лопте никада, имао сам добар рад ногу, тзв. “бицикл”, а да будем искрен, нисам волео да пливам много, те се позиција голмана наметала сама по себи – предочава Дарко.
Стасавао је у Ватерполо клубу “Београд”. Почетком овог века био је то изузетно респектабилан, организован клуб, а бранећи његове боје, Алексић је постао репрезентативац у свим млађим категоријама.
- Први позиви у камп репрезентације су ми указали да би ватерполо могао постати мој живот, а због ових успеха, снови су досегли небо. Тих година, као Србија и Црна Гора постали смо шампиони Европе у кадетској конкуренцији, а “Београд” је функционисао перфектно. Стигли смо до осмине финала ЛЕН Купа, играли против “Синтеза” за који је онда наступао Дејан Савић – присећа се чувар мреже.
Међутим, све грађено годинама практично се урушило у тренутку. Снове и планове заменили су моментални шок и континуирано разочарење.
- После смрти председника ВК “Београд” клуб је остао и без спонзора, а целокупна конструкција колектива се урушила. Био сам утучен, ватерполо је престао да ми буде важан, хтео сам да потпуно одустанем од спорта, иако је породица покушавала да ме убеди у супротно. Мислио сам да је моја каријера завршена, а са братом и оцем сам почео да се бавим другим послом.
Када је деловало да ће ватерполо остати само сећање, уследио је позив ВК “Шабац” и како каже Алексић, истовремено невероватна и здрава прича.
- Позвао ме је Ненад Живановић, представио ми идеју “Шапца”. То је био клуб који носи име града, али нема базен, те екипа тренира и игра ван града. Тренинзи су били три пута недељно. Размишљао сам и преломио да прихватим позив. У том тренутку, ватерполо је био отклон од свакодневних обавеза – присећа се капитен.
ВК “Шабац” био је друголигаш тих година, сви играчи су имали посао, радили, путовали на тренинге и утакмице често и о свом трошку.
- То је тај невероватни део приче, тај ентузијазам који ме је подсетио зашто сам заволео ватерполо. Поново ми је спорт ушао у крв. Где год да смо тренирали, ми нисмо имали базен за себе, већ неколико трака и то је то. Мало пливања, мало шутирања, а најјача провера било је спаринговање са екипом која ради на том базену, било да је у питању Обреновац или Београд. То је било неописиво заједништво, ентузијазам. Свако путовање подсећало је на екскурзију, дружење, шала, а онда у базену максимално сконцентрисано, једва смо чекали да се поново видимо. Сигурно да клуб не би опстао у таквим околностима да је био само скуп саиграча, а не више од тога – уверен је Алексић.
Створене су нераскидиве везе Београђанина и Шапца, те је и током наступа у Швајцарској тренирао са “чивијашима” на Ташмајдану.
- По изградњи базена, поново се јавила идеја да браним за Шабац, али овај пут сам јако брзо прихватио позив и наравно, нисам се покајао. Сав труд постане вредан када дођете у свој дом и дочека вас атмосфера о каквој сте сањали када сте почињали каријеру. Уз то, очувано је заједништво, изгледамо као породица. Без договора се скупљамо после тренинга на кафи, ручку, излазимо заједно, једноставно, тренинг је само једна од заједничких активности – појашњава Алексић.
Убрзо је уследила и додатна почаст када је популарни “Чеди” постао капитен.
- Када у клубу који наличи на породицу будете изабрани за предводника, веће части нема, части и одговорности. Могу само рећи да сам поносан што сам капитен ових момака. Толико је позитивне енергије да немам никакав проблем да у Шапцу останем до краја каријере, једино ми тешко пада одвојеност од супруге и детета у Београду, али и ту ми клуб излази у сусрет. Не знам шта носе године које долазе, но тренутно уживам у Шапцу и усредсређен сам на успех клуба.
Током лета, када се заврши сезона код нас, ватерполисти из Србије одлазе у летње лиге других држава. Дарко Алексић брани у капици швајцарског “Кројцлингена”. “Швица” и ватерполо, многима се чини, баш и не иду заједно, али...
- Специфична земља, народ и однос према спорту. За њих је спорт, макар и врхунски, само хоби. Једном приликом ме зауставила полиција и на питање “Чиме се бавим?” одговорио сам да сам ватерполиста, једва су поверовали да је то моја професија, а не да нешто прикривам. Код њих је ватерполо аматерски што се домаћих играча тиче, док су странци, махом Мађари, Хрвати и ми, плаћени. Сезона траје од јануара до августа, али већ у мају прелазе на отворене базене. Верујте да у мају и јуну није пријатно у води напољу, али они не одустају. Утакмице су више феште. Буде доста публике, у близини пливалишта су киосци, код трибина и роштиљ, људи силазе, купују, враћају се на трибине. Фешта започета пре утакмице, наставља се и после, ми се само придружујемо.
Најновији број
18. април 2024.
