Тринаеста плата радницима јавних предузећа је увреда за грађане

Ако би грађане Србије питали шта је срећа, већина би рекла да је то посао у јавном предузећу. Стално запослење, сигурна плата, здравствено и пензионо осигурање, годишњи одмор, јубиларне награде – о томе сањају радници у фабрикама и трговини.
Када радници у комуналним предузећима траже 13. плату, онда је то увредљиво за нас остале, „раднике другог реда“, јер нисмо имали срећу да се запослимо у јавним предузећима. Шта мислите како се осећа радница трговинске радње која ради за касом, слаже рафове, уноси гајбе, вуче кутије са робом... Све то за двадесетак хиљада динара и неплаћени годишњи одмор. Како се осећа радник у фабрици који ради за минималац, о слободном викенду сања, а повећање плате је забрањена тема? Да ли се неко узбудио када су радници Зорке, Цала, Јеле, Шапчанке остајали без посла и зарађених плата? Нико осим њих и њихових породица. Ова заједница тада није показала ни људскост ни солидарност. Искрено се питам, као и велики број грађана Шапца, како раднике јавних предузећа није стид да траже 13. плату?
Дошли смо до тога да се сада од грађана тражи да финансирају 13. плату, да буду рекетирани и уцењени. Како се они који су то смислили ниси сетили да новац треба свим грађанима, и запосленима у приватним предузећима која пуне буџет из ког би да деле вишкове? И зашто би било који грађанин скупље плаћао услуге комуналних предузећа да би њихови радници имали још једну плату?
Немам разумевања за њихов тежак материјални положај јер ни о мом нико не брине.