И би зима...

Право пролећно време, по народној, кад му време није, око Божића и Нове године, створило је лажни утисак да се помаља пролеће. Ипак иза облака нестварних нада појавила се зима. Са чарима кише и снега, мраза и ветра који је остао за сада у незаборавном сећању. Тек било како било ето и зиме.
И би зима... тек да се подсетимо оног што је обележило седмицу за нама. Пољопривредни произвођачи увелико почели припрему потрепштина за сетву раних усева. Од ђубрива до неопходног за прскање и само семе надајући се пролећним данима. Пчеле у походу на оживело цвеће додатно подгрејале наду али авај...
Ветар први одагнао наду да би снег, па обилна киша избрисала и траг о, веле у шали, о зими кад јој време није. Тек понеко подсетио на изреку у селима да зелен Божић доноси бео Ускрс. Помислише многи да ће огрев бити пусти санак али брзо поче да се руши конструкција о уштеди. Ионако скупа зима расте и даље. А у селима почела прича да онај ко није убавио огрев не треба да хода. Тек ходање до обала и све ређих шумарака постаде брзо нужност. Опет по народној да на понекој седељци креће пошалица на рачун домаћина да дрво гори и плаче а багрем успут и кашље. Никако прави опис мирисног пуцкетања багрема.
Заљубљеници у чари зиме, пре свега деца, радосно дочекали снег у нади да ће потрајати до распуста. Познаваоци ћуди зиме вртели главом страхујући да се не понови зима осамдесет и неке када се ледила вода бачена из чаше. Био фебруар и сви се уздали у дужи дан али из дана у дан само одважни су ишли без шала око врата. У том декору тешко су и деца уживала. У селима оживела прича о причи сличној оној о Ашиковом гробу.
У селу подно Цера живела сиромашна девојка и син богатог газде. Како то у раму који само љубав зна изаткати роди се сан о заједничком животу и бројним потомцима. Није се дало овом ашиковању пошто су из куће богате поручили, када сазнаше за виђање у шумовитом крају, да ће пре руку одсећи но сиромашне гостити. Таква времена беху. Сазнавши за то девојка избегавала да обзнани да носи чедо те љубави а момак се из дана у дан удаљаво из заједничког сна. Судбина их, кажу они који се сећају предања растави. Роди се и леп дечак, мајка оста сама до старости а уз пијанство живот протече и великој љубави. Године пролазиле и момак израстао у ретку лепоту вазда питајући мајку ко му је отац. Пред женидбу на једном од вашара упозна већ оседелог домаћина са којим реч по реч подгреја сумњу која га је годинама раздирала. Мајка чувши за детаље које је само она знала напокон призна истину.
Момак трагао за незнанцем и по виђењу у жељи да оствари сан подвргну се и лекарским анализама. Резултат је окончао и бригу момка и недоумицу оца. Огромно богатство напокон доби наследника а дуги загрљај оста да се препричава у Поцерини. Свадба би богата а отац и мајка са два краја стола са дивљењем гледали сина који је изродио бројну чељад са, зар и рећи, сиромашном девојком.
И ту и приповедачу заста дах. Једна од ретких прича са срећним крајем препричавала се од посела око Савиндана, до вршаја у жарко лето. Било то негде баш у време жестоке зиме. Тек да се зна да и зима има топлих прича које трају у предању генерација. Не попут ашиковања које се трагично завршило са почетка приче већ срећно које буди наду у лепе исходе.
Зима је само декор који би да наслути да све има свој ток па и љубав. Зима напросто мора да искорача своје кораке говориле старине. Ово је само блага слика те чаробне слике која нас ето опет походи те да не буде како се почело у шали говорити ..... и би зима ....