Увек сам веровао

Баш у годинама када је једна држава нестајала, друга се стварала, у Шапцу се поново причало о могућности да Мачва заигра у елити. Беше то 1992. година, сениоре је једна бараж препрека делила од елите, а доста касно за данашње стандарде, групи пионира прикључио се Филип Фића Пејовић. Одрастао је уз стадион, снови су га довели на терен, а 25 година касније још је у клубу чији је један од синонима, миљеник навијача, “дечко из краја”. Фудбал је био први и једини спортски избор, напредовао је кроз пионирску, кадетску, омладинску селекцију а онда је дошла јесен 2001. године и сениорски деби.
- Играли смо онда Српску лигу “Запад”, борили се за западну групу Друге лиге, а ривал је био “Железничар” Смедерево. То је прва од три врло интензивне сезоне у Мачви. Убрзо је тим изборио виши ранг, а потом смо се пласирали и у јединствену Прву лигу, врло квалитетно такмичење. Баш 2004. године сам и дефинитивно преломио да је фудбал мој избор животног занимања – истиче капитен Пејовић.
Деловало је почетком века да је клуб на путу ка елити, међутим, уместо искорака напред, “провинцијски Уругвај” се вратио неколико корака у назад 2007. године.
- У сезони 2004/05. и 2005/06. играли смо јако добро, били при врху и уверен сам да смо још тада могли до Супер лиге, међутим онда као да је недостајало амбиције клубу. Стигла је кобна 2006/07. коју смо почели као једни од фаворита бар за бараж, а завршили у нижем рангу. Још ми је мистерија зашто смо се олако предали у борби за опстанак. То је најтежи тренутак у каријери, најпре шок после великих очекивања, а можда се крио и предосећај тешког периода који долази – присећа се “Пеја”.
Као да је неко лета 2007. разбио огледало у клубу. Уследило је седам година српсколигашког фудбала и махом дуели са екипама реномеа далеко испод некадашњег прволигаша.
- Како сам све време био ту, знам кроз шта је све клуб пролазио. Аматерски фудбал је повлачио низ проблема. Није спорно име Мачве, међутим када је клуб у Српској лиги тешко је стварати играче, стасавају у неквалитетном рангу. То утиче и на школу клуба јер је перспектива играње за српсколигаша. Тешке године...
Ипак, ни када је изгледало да је “Мачва” осуђена на живот у сећањима на давну прошлост и обитавање у мучној садашњости, Филип Пејовић није губио веру у коначан успех.
- Једино што сам имао су лична очекивања, нико други, у породици и окружењу није ме притискао. Веровао сам да је неуспех само испит упорности и знао сам да ће доћи године када ће Мачва играти опет елиту. Сигурно да бих одавно напустио клуб, можда и фудбал да сам једном само осетио како је неуспех наша судбина. Доласком актуелне управе, тренера Рогана, а потом и Аничића, све је дошло на своје место, осетили смо снагу, стекли победнички менталитет и још једном су се вера и труд исплатили. Част је што баш ја предводим генерацију победника – уверава капитен.
Каријеру је посветио свом клубу, а иако је постојала могућност да промени средину у неколико наврата, то није желео да учини.
- Нисам желео да одем из клуба “неславно”, да нема користи и за Мачву и за мене. Нису постојале правне препреке за реализацију, али ја нисам желео одлазак на такав начин и опет бих исто поступио.
Од 17 сениорских година, 16 и по је носио дрес са грбом Мачве, а само шест месеци борио се за друге боје.
- На позив тренера Кесеровића и мог саиграча и другара Ивана Трифуновића отишао сам 2008. у француски “Трелисак”, тим који је и онда, а и сада игра у четвртом рангу. Лепо искуство, држава врло пријатна за живот, али не и право место за младог играча. Како је у питању аматерски ранг, само су странци плаћени, а домаћи играчи нису. Услед тога имају велика очекивања од придошлица. Потписао сам уговор на шест месеци, у тој полусезони смо остварили све циљеве, били у средини табеле, но на крају сезоне тренер Кесеровић је напустио клуб, мени је истекао уговор и одлучио сам да се вратим кући.
Деценије каријере донеле су Пејовићу рад са мноштвом тренера, тешко је издвојити поједине јер је од сваког научио нешто и са сваким је себе изграђивао као фудбалера.
- Прве фудбалске вештине научио сам у млађим категоријама од Радована Иличића – Медлеа. У сениорским данима јако су ми помогли савети Моме Раичевића и Слободана Милинковића, а наравно, значајно су ме унапредили Предраг Роган и Драган Аничић. Још учим, још напредујем и то ћу чинити до последњег дана каријере, године су небитне.
Једнако тешко је издвојити утакмице које неће заборавити.
- Великих 3:0 у Рашкој 2004, победа на Бановом Брду 2005. године у јесен када смо славили 3:1, а ја сам постигао први гол. Тријумф над Смедеревом по киши 2015. вратио нас је у трку за ПЛС. Претходне сезоне (2016/17) 0:3 у Пироту су, уверен сам, дали свима потврду да можемо до врха, да имамо квалитет, а атмосфера, ток утакмице и радост незаборавном чине и ону против Земуна у Шапцу, у Првој лиги када смо 0:1 “претворили” у 2:1.
Фудбал за Пејовића јесте љубав, живот, професија, но како истиче, образовање никада није занемаривао.
- Тако сам васпитаван, родитељи су ме увек усмеравали ка образовању као вечној вредности, при томе, никада ме не оптерећујући конкретним избором, препуштали су мени да бирам пут. Уписао сам Правни факултет у Београду, успешно завршио прву годину, али је било тешко ускладити све обавезе, те сам се одлучио да упишем Високу пољопривредну школу, а по завршетку и специјалистичке студије које сам привео крају. Када говорим о животним успесима, увек је и овај сегмент и те како битан.
Постао је капитен генерације која је већ део историје Мачве, ужива у тренутним успесима и посвећено ради за нове, те све мисли су усмерене ка пролећном делу.
-Успели смо да освојимо Прву лигу, то никоме није успело пре нас, сада сањамо опстанак и то је преокупација. Имамо велику подршку навијача што нам је јако важно. Уверен сам да “Мачва” у некој ближој будућности може до неког националног трофеја, Куп је најреалнија опција којој клуб треба да тежи. Многи ме питају о плановима по завршетку каријере, али искрено, о томе још не размишљам у пуној мери. Играћу док осећам да могу одгворити на изазове, када осетим другачије, рећи ћу збогом терену - закључује Филип Фића Пејовић.