Плаво - бело срце Милошево

Рукомет Митровићу није био први спортски избор, али му је био коначни. Победе памти дуже од пораза, мали жал не ремети свеопште задовољство каријером. Има још једну жељу. Металопластика више од клуба
Шабац јесте познат по многим спортовима, али вероватно ће заувек рукомет бити прва асоцијација. Што су велики клупски успеси српских тимова даље, више сијају ’80. где је знак једнакости стајао између рукомета, титула, репрезентације и Металопластике. Током тих славних година у Шапцу је рођен Милош Митровић, а данас је постао синоним за клуб, “шабачко дете” – капитен шабачког клуба и бренда. Мало је недостајало да спортска каријера крене у другом правцу.
- Прво сам тренирао фудбал. Две године сам сањао како ћу играти по левом боку за Мачву. У тим годинама велики утицај на избор спорта имају и другари, одлазимо тамо где их има највише, тако сам и ја кренуо на рукомет. Кратко сам се вратио фудбалу, а потом рукомету и то је био крај “лутања”, пронашао сам се у спорту по коме је наш град познат – започиње Милош Митровић.
У граду рукомета није било проблема са квантитетом у млађим категоријама, интересовање дечака увек је на завидном нивоу, но у тим годинама и квалитет није изостајао.
- То је генерација која се борила за титулу у кадетској конкуренцији у у Србији и у СР Југославији. Тренутно смо у клубу само голман Владисављевић и ја, али сви из те генерације смо дошли до првог тима и дебитовали за сениоре.
Сећа се и свог дебија, баш у години етимолошке конверзије државе настале 1992. године, у години када је СРЈ постала Србија и Црна Гора.
-Била је то утакмица против Рудара из Пљеваља у првенству 2003. године, победили смо 32:24, а памтим и први гол као сениор у лиги, то се догодило у Беранама – истиче Митровић.
Друштво и радозналост могу некога довести на први тренинг, али да би заинтригираност прерасла у снове, а забава у озбиљан спортски рад, кључни су тренери. У каријери је Митровић сарађивао са много стучњака, али се ипак издваја квинтет.
- Пре свега наводим првог теренера Радисава Пајића Пајсија. Уз њега сам заволео овај спорт, почео да га комплексније сагледавам. Веселин Вуковић ми је пружио шансу у првом тиму, Веселин Вујовић увео у свет репрезентације. Много ми је у развоју помогао и Ђорђе Рашић, као и нажалост покојни Славко Новаковић.
Већ поменути успеси у млађим категоријама определили су, онда још дечаке да је баш рукомет професија у којој желе да истрају, да се доказују.
- Били смо трећи кадети Србије, а потом смо исти резултат поновили на нивоу Савезне Републике Југославије. То је било преломно за мене, али и за већину мојих саиграча. Рукомет је прерастао ниво разоноде и постао велика професионална жеља.
Минутажу у Металопластици градио је стрпљиво, постепено, постајући, из сезоне у сезону, све важнији играч. Ипак, у једном тренутку, у клубу је било сувише неизвесности, те је неминовно следио одлазак.
- Пред крај тог уговора, велики број играча је отишао, појавили су се клубови који желе да обучем њихов дрес. Био сам јако близу скопског “Вардара”, међутим онда се појавила опција одласка у Лазаревац. “Колубара” је градила онај страшан тим, а понудили су Металопластици и обештећење за мене, што је пресудило. Изгледало је као корак напред у каријери, а имао је интерес и мој клуб – присећа се Митровић.
Милош је сведочио највећим резултатима “рудара” из Лазаревца, напредовао кроз рад са врхунским асовима, а схватио је и када је време да промени средину.
- На почетку је све било добро, цела прва сезона, међутим последњих пет, шест месеци много се променило. Нисам успевао да се изборим за већу минутажу, нисам имао довољно прилике да се докажем, размишљао сам о одласку. Убрзо ме позвао ондашњи тренер Металопластике Славко Новаковић, договор на обострано задовољство постигли смо брзо и вратио сам се кући.
Деценију и по је Митровић у сениорском рукомету, одиграо је безброј утакмица, но увек се неке издвајају, остају до детаља у сећању.
- Деби у Металопластици, први гол у Беранама, финале Челенџ купа као резултат, односно четвртфинале против Финаца и полуфинале са Португалцима на том путу, као и наравно финале Купа против Војводине 2016. године. Сребро на Светском јуниорском првенству са Србијом и Црном Гором. Не заборављам ни два наступа за сениорску репрезентацију на пријатељским турнирима.
Порази су тешки, негативан биланс на семафору сви памте, ипак лоша сећања капитена Металопластике везане су за немоћ услед повреде.
- Повреда левог колена ме прати кроз каријеру, три пута сам га оперисао, можда ме оно и успорило у рукометном развоју, остаје жал за више репрезентативних наступа, покушајем у иностранству, али повреде су саставни део спорта, те никада не ламентирам над судбином – реално сагледава капитен.
Како године пролазе, све се мења, искуство усмерава сваки корак, а једино је непроменљив однос према првом грбу, амблему клуба који је много више од спортског колектива.
- На почетку све је доказивање, сувише емоција уносите у сваки сегмент, но свака нова сезона, утакмице и припреме покажу вам како дозирати тако да дате свој максимум тамо где је то неопходно. Имам срећу да сам више, у каријери, побеђивао, него губио. У дресу Металопластике, више него у било ком другом, порази су болели дуго после утакмица, а победе славиле и памтиле, неупоредиво са онима у Лазаревцу, иако сам увек давао свој максимум, но у Шапцу, рукомет је љубав, емоција и професија.
Пуних 14 сезона носи дрес Металопластике, подигао је једини национални трофеј од славних дана, Куп Србије пре две године. Нема много неостварених жеља.
- Волео бих још један Куп, ове сезоне нас три утакмице деле од њега. Наравно, увек је присутна глад за титулом. Две сезоне смо били на две утакмице од ње, но нисмо успели, надам се да ће то успети, ако не ми, онда нека од наредних генерација. Верујем да ће једном и тај трофеј поново доћи у Шабац, да ће се вратити кући – оптимистично закључује Милош Митровић.