Инфо

8. фебруар 2018.8. феб 2018.
ОД ЖЕЉЕ ПРЕКО ОДРАСТАЊА ДО РЕЧИ
ДРАГИЦА СИМИЋ, ШКОЛСКИ ПСИХОЛОГ И ПЕСНИКИЊА

ОД ЖЕЉЕ ПРЕКО ОДРАСТАЊА ДО РЕЧИ

Инспирацију не тражи, већ чека да се она спонтано појави. Не жели ништа наметнутно, усиљено. Теме којима се бави су, како каже, уобичајене, животне, које анализира на другачији начин у односу на друге. У њеним песмама има доста метафоре, те је то један од разлога њихове сложености. Потребно их је са пажњом читати и разумети
Има 27 година и исто толико написаних песама. Поезија, у чијем се писању први пут опробала пре пет година, веома је комплексна, тврди неколицина оних који су имали прилику да је прочитају.
Драгица Симић, школски психолог у ОШ “Мића Станојловић” у Коцељеви, одувек је имала потребу да се изрази кроз причу, песму, кроз неки уметнички облик изражавања. Планирала је да пише приче, али је схватила да јој стихови ипак више одговарају.
–Сећам се тог дана. Враћала сам се са факултета и слушала људе око себе који су само кукали. Моји пријатељи, колеге, кукали су како треба да ураде разне ствари. Већ је то био крај студирања па су се сви питали где ће да раде, шта желе у животу... Углавном су теме биле посао, ауто, стан, неке материјалне ствари које јесу важне, али не и пресудне - прича Драгица коју је управо ова тема инспирисала да напише своју прву песму “Желим”.
Кроз стихове је изразила све оно што је била њена жеља, а да при том није поменула ниједну материјалну ствар. У њој су се смењивале потпуно једноставне жеље, од оне да осети мирис нечега, преко читања приче, до слушања омиљене песме.
Другарица, која је имала прилику да прочита ове стихове, не знајући да је аутор управо Драгица, помислила је да је песму написао Борхес.
–Било ми је веома драго што је моја прва песма оставила добар утисак. Један од мојих узора свакако је Борхес па сам то поређење схватила као комплимент. Ипак, имам неки свој стил који је некако одређен том првом написаном песмом - каже Драгица.
Инспирацију не тражи, већ чека да се она спонтано појави. Не жели ништа наметнутно, усиљено. Теме којима се бави су, како каже, уобичајене, животне, које анализира на другачији начин у односу на друге. У њеним песмама има доста метафоре, те је то један од разлога њихове сложености. Потребно их је са пажњом читати и разумети.
–Моја омиљена песма је “Одрастање”. Сасвим случајно нашла сам се на једној вечери поезије и када сам је прочитала први пут пред више од сто људи реакције присутних су биле веома позитивне. Осим ове песме међу омиљенима је и прва “Желим” као и песма “Речи”- прича Драгица и планира да једног дана све своје стихове сложи између корица збирке, али чека да се и то спонтано деси, управо онако како настају и саме песме.
Међу реткима који су имали прилику да прочитају Драгичине песме је Славица Софранић.
–Драго ми је што је моја другарица Драгица напокон дала одобрење некоме да објави причу о њој као и неку од њених песама. Са друге стране, јако сам срећна што сам једна од ретких који су имали привилегију да прочитају њене песме. Може се рећи да је, читајући сваку њену песму, преда мном био задатак да између редова пронађем шта је то песник хтео да каже. Песме су јако тешке, али када се проникне у срж, свака њена тешка песма, била тужна и суморна или не, ипак ме после анализе чини срећном - сматра Славица.

Са тврдњом да је реч о веома комплексној поезији слаже се и Данијела Јанковић која се сећа тренутка када је у школу дошла једна млада психолошкиња са својом свешчицом.
–У том тренутку нисам могла ни да слутим шта та свешчица крије. Драго ми је што сам једна од привилегованих којима је дозволила да завире у њу. Све те песме су заиста тешке. Не може свако да их разуме, уз дужно поштовање. Многе требају да се доживе, а неке, Бога ми служе, и као добро терапеутско средство. Захвална сам јој што постоји заједно са својим песмама и желим просто да дозволи и другима да уживају у истим и да им можда у неким тренуцима живота заиста помогну - каже Данијела и додаје да је једна од оних песама која њој много значи “Празнина”.
Драгица тврди да је спој школског психолога и песника добар те да често колегама за рођендане пише песмице, интерне и шаљиве, као и да је на послу много тога инспирише, посебно деца. Управо је њима посветила стихове једне.
–Осећај када деца узврате поезијом је диван. Ђаци су некако то осетили. Никада им нисам рекла да пишем песме. Можда сам пар пута написала песмицу о неком одељењу и када ми они то узврате стиховима то је стварно најлепши могући осећај. Будем баш поносна на њих што су се тако изразили, а онда и на себе што сам их инспирисала - прича Драгица која чека тему за неку нову песму.
Одрастање
Тренутак у ком
престанемо да
гледамо звезде,
Да их прстом спајамо
у фигуре
Док молимо за
испуњење жеља
И мислимо како вечерас
ипак можемо
да их избројимо.
Онда када схватимо да
не можемо побећи од
Сунца
Ма колико брзо возили
бицикл
И трчали,
А ипак га срели
скривеног иза брда.
Дође дан када
престанемо да се
смејемо без разлога,
Радујемо поклонима
који нису практични,
И правимо ручак
користећи намирнице
уместо песка.
Некако одједном
престанемо да
верујемо,
Маштамо
и правимо пејзаж од
пластелина.
Не приметимо дан када
нам игра постане
досадна,
Креативност
занемарљива,
А време неиспуњено.
Постајемо слични
људима којих смо се
плашили,
Док смо слушали
њихове расправе
Склупчани у мраку
тајног скровишта
Са другом мало
храбријим од нас.
Постају нам важни
семафори,
Ветрови,
Кожна обућа,
Критика
И спољашња лепота.
Бринемо се само о
кућним љубимцима.
Тражимо сврху појави,
Времену,
Предмету.
Гледамо назад да
бисмо уочили мане,
Док већ мислимо о
будућем времену
И чекамо викенд и лето.
Не цртамо.
Не правимо куле које
се јачим издахом
могу срушити.
Кажу: то је одрастање.
Онда не желим.

В. Бошковић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa