ЏЕЗ ПИЈАНИСТА И КОМПОЗИТОР ВЛАДИМИР МАРИЧИЋ
МАГИЈА КОЈА НЕ ПРЕСТАЈЕ
Владимир Маричић рођен је у Шапцу, 1965. године. Отац Душан био је правник, најпре тужилац, потом судија Окружног суда у Шапцу и Врховног суда Србије, али су мајчини гени „одрадили своје“. Деда по мајци, Драгутин Бата Црнчевић, био је музичар, члан Џез оркестра Трговачке омладине Шапца.
У Врњачкој бањи, где је са баком одлазио као мали, имао је обичај да стане на клупу и пева, а људи би застајкивали да га слушају. У петнаестој години „скинуо је све од рокенрола што се могло поскидати“, почео да зарађује од музике, први пут чуо џез на радију и остао трајно „инфициран“.
Одрастао је на Камичку, у улици Небојше Јерковића (Мачванска), у „зеленој згради, на углу, где је некада био Синтелон“.
- Са балкона сам гледао речицу Камичак и њиву са кукурузима, са које смо, као деца крали пурењаке. У речици су, иако је и тада била загађена, Роми пецали рибу. Играли смо фудбал и били подељени на Горњи и Доњи Камичак. У улици Небојше Јерковића биле су нанизане занатске радње... опанчари, рабаџије, ткачи, ковачи и поткивачи... Занатлије би испред радње седеле на хоклицама дуж целе улице. Било је то мирно време.
Када је имао осам година, породица се преселила у „Бенску Бару“. На радост деце у насељу, саобраћај је био затворен суботом, када су се градиле „жуте зграде“ поред Гласа Подриња. Играли су се на „Блековим брдима“. Иако му је „Јанкова“ била ближа, није желео да напусти „Натину“ школу која му је остала у најлепшем сећању, а посебно наставница енглеској језика, Анка Константиновић.
- Она је била легенда. Имала је знање са којим је могла да предаје на факултету, пропутовала је цео свет. Основала је школски хор “Сингинг гирл”, који је певао на енглеском и, у оно време, почетком седамдесетих, издала плочу. Она је битно утицала на мене. Поклонила ми је две књижице у којима су биле ноте са текстовима на енеглеском, једну са кантри вестерн, а другу са госпел песмама.
Напоредо са „Натином“, ишао је у основну Музичку школу. Када су га питали шта жели да свира, као из топа рекао је – клавир. Наставница Тања Драшковић била је изненађена одлучношћу младог школарца, који је „пробао виолину код деде, али му се није свиђала“. Било је захтевно, имао је кризу, посебно када је почео да игра фудбал, али је мајка, којој је и данас жао што се „није наиграо“ била неумољива.
- У основној музичкој углавном сам имао тројке и третиран сам као неталентован. Нико ме није фермао, али се нисам дао, био сам упоран и тврдоглав. Чак ме је и наставница одговарала од клавира - Стварно ти не иде, узми неки кларинет... Али, то је била системска грешка, руска школа са ригидном, војничком дисциплином, неприлагођена нашим условима. Имао сам дар, али нисам био послушан. Нисам желео да свирам оно што ми се није свиђало. Знао сам шта хоћу и терао сам своје.
У то време, средња Музичка школа у Шапцу није постојала, па је „заједничке основе“ уписао у Медицинској, где је „припадао“, а у трећем разреду изабрао је правно-биротехнички смер у Економској школи. Пошто му „није било сасвим јасно да ће се бавити музиком“, на предлог оца Душана, а да не би служио војни рок петнаест месеци (студенти су ишли три месеца мање), уписао је Правни факултет. Одмах је схватио да то није за њега. Када је, на Музичкој академији у грацу (Аустрија) основан Џез одсек, Влада је одлучио да полаже пријемни испит. Примљен је, али му је професор Харалд Нојвирт саветовао да не студира, него да настави сам да се едукује.
- Изнервирао сам се, рекао сам му да је нациста, а он се смејао и одговорио ми да се ускоро жени Српкињом. Појма нисам имао да је Вера, пријатељица моје мајке код које сам спавао док сам боравио у Грацу, његова будућа супруга. Када сам, после пар дана дошао код њега да му се извиним, поновио ми је да ћу много брже напредовати сам.
Вратио се у Београд, између осталог и зато што је добио позив од Лазара Тошића да се придружи његовом квинтету, где је свирао Гоце Димитровски, један од најбољих трубача у историји нашег џеза. Са њим је дошао и његов покојни друг Дејан Исаиловић Иса, са којим је „запловио“ у џез, још у шабачком периоду. Тада је, почетком осамдесетих, са Стевом Главоњом, Микицом Пупком, Данилом Цигановићем и Мишом Теодосијевићем, формирао групу „Заокрет“.
- Иса је био један од првих шабачких џез музичара и засигурно први џез контрабасиста наше генерације. Са нама је био и Мирко Томић и бубњари Влада Стефановић - Стефа и Миша Тодоровић. Буче, који је тада био задужен за омладину, обећао нам је концерт за Дан младости, али смо морали да чувамо штафету у Шапцу. Тако смо и урадили. Ноћобдијали смо код штафете, смењивали се на свака четири сата (смех). На концу смо одржали концерт који и данас људи памте.
После „Заокрета“, направио је трио са Мишом Теодоровићем, на чије место је дошао покојни Стефа, а потом квартет ком се придружио професор Мирослав Карловић. Тада их је запазио Лане Тошић. Иса и Стефа су се вратили у Шабац, а он је остао у Београду. Срећна околност је била што се породица преселила у Београд, када је Душан постао судија Врховног суда.
- Када смо дошли у Београд, направили смо квартет са Љубом Паунићем, који је сада у Биг бенду РТС-а један од главних тенор саксофониста. Имао је кућу на Вождовцу и неки подрум који је био низак, морали смо да се сагнемо кад смо улазили. Предложио нам је да продубимо подрум да бисмо направили простор за вежбање и тако смо ископали једно триста кубика земље, нас тројица, једног лета. Продубили смо подрум за више од пола метра да бисмо могли да свирамо. Какав је то био ентузијазам...
Осамдесет девете је отишао у Лондон, где је годину дана свирао по клубовима. По повратку, са познатим контрабасистом Мишом Бламом, направио је свој први албум, „Орнаментс“. Те, деведесете, појавио се на Београдском џез фестивалу, са басистом Бранком Марковићем и бубњарем Марком Флечером. Тада је наступио озбиљнији заокрет у његовој каријери. Уследили су концертни наступи са познатим београдским музичарима (Миша Блам, Лука Бошковић, Гоце Димитровски...). Деведесет треће издао је свој други цд, „Паганска Трилогија“.
- Схватио сам да само креативни рад може да ме извуче. Против кризе се треба борити новим идејама, ништа друго не помаже. Они који имају, сурови су према онима који немају, немају милости. Тако је било, а тако је и данас.
Пре три године издао је цд “Магија која не престаје”, где се први пут представио јавности као комплетан аутор (композиције, аранжмани и текстови). Главни вокал је Владина дугогодишња сарадница Тања Јовићевић, бенд је проширен дувачком секцијом и гитаром, а гостовао је Марy Госпел Цхоир из Београда. Са својим квартетом и специјалним гостом Брајаном Линчом, једним од најбољих светских џез трубача и добитником Греми награде, отворио је 32. Београдски џез фестивал. Ове године би требало да изађе цд са снимцима београдског концерта.
- Музика је једини универзални језик на планети. Није лако овде преживети у музици, ако имаш интегритет и ако си ауторски јак, а не желиш да се повинујеш мејнстриму који је испод сваког нивоа. Овде се све смањује, као Сунђер Боб, али ја нити могу, нити хоћу да се мењам.
Компакт диск „Паганска Трилогија’’ промовисао је концертима на домаћој сцени и на Атинском џез фестивалу, деведесет шесте. Исте године добио је позив да одржи соло клавирски концерт на Минхенском џез фестивалу, где је наступио након концерта чувеног саксофонисте Пакита Де Ривијере. Деведесет осме је, уз помоћ и учешће бубњара Драгољуба Ђуричића, а на трагу српске традиционалне музике, издао трећи цд, „Ритуал’’. Јубиларне године која нас је заувек одвојила од 20. века наступао је на Београдском пролећном интернационалном џез фестивалу, са својим квартетом гостовао је на Темишварском међународном џез фестивалу (2001) и на „Лаон Јазз’титуде’’ јазз фестивалу (Лаон, Фр.), где је постигао запажен успех. Цд „Прело“ (2003) који је снимио је у сарадњи са „Гудачима Св. Ђорђа“, на топ листама се појавио као један од најпродаванијих. У децембру 2003. одржан је велики промотивни концерт у пуној дворани Коларчеве задужбине. Године 2004. у сарадњи са Душаном Кадијевићем (бизнисмен српског порекла и велики љубитељ музике) и Кристофом Хубером, главним менаџером џез клуба светског реномеа, „Поргy&Бесс’’, организује фестивал под називом: „Степ Ацросс Тхе Бордер: Сербиа&Монтенегро’’. Овај фестивал представио је српску етно-џез и етно сцену бечкој публици, а захваљујући РТС –у, који је снимио цео фестивал, европски аудиторијум је био у прилици да види наше оркестре на познатим европским музичким каналима. Наступио је 2009. са познатим италијанским биг бендом “Јазз Студио Орцхестра”, предвођеним маестром Паолом Лепореом изводећи музику са цд-а ’’Прело’’. На позив прослављеног српског редитеља Емира Кустурице имао је, са својим оркестром и “Артцоре’’ гудачима изузетан наступ на фестивалу ’’Кустендорф’’ у ’’Дрвенграду’’, на Мокрој Гори. У мају 2011. изашао је осми цд под називом “Стреетс оф Балкан” и одржао солистички концерт у сали Дома Синдиката у Београду.
ДЕДА БАТА
“Када се мој деда Бата једног лета ошишао до главе да би присилио себе да остане код куће и вежба виолинске партитуре, није ни слутио да ће за неколико година постати члан Џез оркестра трговачке омладине и ући у историју српског џеза. Одрастао у патријархалној породици, деда је испољавао велику чврстину карактера када је одлучио да се озбиљно бави виолином. Његов деда (мој чукундеда) Петар Црнчевић, који је био велики патриота, дипломирао је на Филозофском факултету у Падови 1868. године. Дедин отац Јован био је познати учитељ и један од оснивача Демократске странке у Шапцу. Међутим, Бату је више занимала музика, а спортски таленат довео га је у прву поставку ФК Мачва.”
НА БРОДУ
Деведесет прве је два месеца провео на прекоокеанском броду који је саобраћао између Стокхолма и Хелсинкија. Са Џином Калдерацом и Рикардом Сантосом свирао је џез.
- Имали смо певачицу црнкињу која се звала Зејна Меккој, а која уопште није имала слуха. Било је страшно слушати је, а била је склона и ексцесима. Умела је да дође тек на трећи сет, а имали смо четири сета по 45 минута. Било је тешко издржати, посебно зими.
У Врњачкој бањи, где је са баком одлазио као мали, имао је обичај да стане на клупу и пева, а људи би застајкивали да га слушају. У петнаестој години „скинуо је све од рокенрола што се могло поскидати“, почео да зарађује од музике, први пут чуо џез на радију и остао трајно „инфициран“.
Одрастао је на Камичку, у улици Небојше Јерковића (Мачванска), у „зеленој згради, на углу, где је некада био Синтелон“.
- Са балкона сам гледао речицу Камичак и њиву са кукурузима, са које смо, као деца крали пурењаке. У речици су, иако је и тада била загађена, Роми пецали рибу. Играли смо фудбал и били подељени на Горњи и Доњи Камичак. У улици Небојше Јерковића биле су нанизане занатске радње... опанчари, рабаџије, ткачи, ковачи и поткивачи... Занатлије би испред радње седеле на хоклицама дуж целе улице. Било је то мирно време.
Када је имао осам година, породица се преселила у „Бенску Бару“. На радост деце у насељу, саобраћај је био затворен суботом, када су се градиле „жуте зграде“ поред Гласа Подриња. Играли су се на „Блековим брдима“. Иако му је „Јанкова“ била ближа, није желео да напусти „Натину“ школу која му је остала у најлепшем сећању, а посебно наставница енглеској језика, Анка Константиновић.
- Она је била легенда. Имала је знање са којим је могла да предаје на факултету, пропутовала је цео свет. Основала је школски хор “Сингинг гирл”, који је певао на енглеском и, у оно време, почетком седамдесетих, издала плочу. Она је битно утицала на мене. Поклонила ми је две књижице у којима су биле ноте са текстовима на енеглеском, једну са кантри вестерн, а другу са госпел песмама.
Напоредо са „Натином“, ишао је у основну Музичку школу. Када су га питали шта жели да свира, као из топа рекао је – клавир. Наставница Тања Драшковић била је изненађена одлучношћу младог школарца, који је „пробао виолину код деде, али му се није свиђала“. Било је захтевно, имао је кризу, посебно када је почео да игра фудбал, али је мајка, којој је и данас жао што се „није наиграо“ била неумољива.
- У основној музичкој углавном сам имао тројке и третиран сам као неталентован. Нико ме није фермао, али се нисам дао, био сам упоран и тврдоглав. Чак ме је и наставница одговарала од клавира - Стварно ти не иде, узми неки кларинет... Али, то је била системска грешка, руска школа са ригидном, војничком дисциплином, неприлагођена нашим условима. Имао сам дар, али нисам био послушан. Нисам желео да свирам оно што ми се није свиђало. Знао сам шта хоћу и терао сам своје.
У то време, средња Музичка школа у Шапцу није постојала, па је „заједничке основе“ уписао у Медицинској, где је „припадао“, а у трећем разреду изабрао је правно-биротехнички смер у Економској школи. Пошто му „није било сасвим јасно да ће се бавити музиком“, на предлог оца Душана, а да не би служио војни рок петнаест месеци (студенти су ишли три месеца мање), уписао је Правни факултет. Одмах је схватио да то није за њега. Када је, на Музичкој академији у грацу (Аустрија) основан Џез одсек, Влада је одлучио да полаже пријемни испит. Примљен је, али му је професор Харалд Нојвирт саветовао да не студира, него да настави сам да се едукује.
- Изнервирао сам се, рекао сам му да је нациста, а он се смејао и одговорио ми да се ускоро жени Српкињом. Појма нисам имао да је Вера, пријатељица моје мајке код које сам спавао док сам боравио у Грацу, његова будућа супруга. Када сам, после пар дана дошао код њега да му се извиним, поновио ми је да ћу много брже напредовати сам.
Вратио се у Београд, између осталог и зато што је добио позив од Лазара Тошића да се придружи његовом квинтету, где је свирао Гоце Димитровски, један од најбољих трубача у историји нашег џеза. Са њим је дошао и његов покојни друг Дејан Исаиловић Иса, са којим је „запловио“ у џез, још у шабачком периоду. Тада је, почетком осамдесетих, са Стевом Главоњом, Микицом Пупком, Данилом Цигановићем и Мишом Теодосијевићем, формирао групу „Заокрет“.
- Иса је био један од првих шабачких џез музичара и засигурно први џез контрабасиста наше генерације. Са нама је био и Мирко Томић и бубњари Влада Стефановић - Стефа и Миша Тодоровић. Буче, који је тада био задужен за омладину, обећао нам је концерт за Дан младости, али смо морали да чувамо штафету у Шапцу. Тако смо и урадили. Ноћобдијали смо код штафете, смењивали се на свака четири сата (смех). На концу смо одржали концерт који и данас људи памте.
После „Заокрета“, направио је трио са Мишом Теодоровићем, на чије место је дошао покојни Стефа, а потом квартет ком се придружио професор Мирослав Карловић. Тада их је запазио Лане Тошић. Иса и Стефа су се вратили у Шабац, а он је остао у Београду. Срећна околност је била што се породица преселила у Београд, када је Душан постао судија Врховног суда.
- Када смо дошли у Београд, направили смо квартет са Љубом Паунићем, који је сада у Биг бенду РТС-а један од главних тенор саксофониста. Имао је кућу на Вождовцу и неки подрум који је био низак, морали смо да се сагнемо кад смо улазили. Предложио нам је да продубимо подрум да бисмо направили простор за вежбање и тако смо ископали једно триста кубика земље, нас тројица, једног лета. Продубили смо подрум за више од пола метра да бисмо могли да свирамо. Какав је то био ентузијазам...
Осамдесет девете је отишао у Лондон, где је годину дана свирао по клубовима. По повратку, са познатим контрабасистом Мишом Бламом, направио је свој први албум, „Орнаментс“. Те, деведесете, појавио се на Београдском џез фестивалу, са басистом Бранком Марковићем и бубњарем Марком Флечером. Тада је наступио озбиљнији заокрет у његовој каријери. Уследили су концертни наступи са познатим београдским музичарима (Миша Блам, Лука Бошковић, Гоце Димитровски...). Деведесет треће издао је свој други цд, „Паганска Трилогија“.
- Схватио сам да само креативни рад може да ме извуче. Против кризе се треба борити новим идејама, ништа друго не помаже. Они који имају, сурови су према онима који немају, немају милости. Тако је било, а тако је и данас.
Пре три године издао је цд “Магија која не престаје”, где се први пут представио јавности као комплетан аутор (композиције, аранжмани и текстови). Главни вокал је Владина дугогодишња сарадница Тања Јовићевић, бенд је проширен дувачком секцијом и гитаром, а гостовао је Марy Госпел Цхоир из Београда. Са својим квартетом и специјалним гостом Брајаном Линчом, једним од најбољих светских џез трубача и добитником Греми награде, отворио је 32. Београдски џез фестивал. Ове године би требало да изађе цд са снимцима београдског концерта.
- Музика је једини универзални језик на планети. Није лако овде преживети у музици, ако имаш интегритет и ако си ауторски јак, а не желиш да се повинујеш мејнстриму који је испод сваког нивоа. Овде се све смањује, као Сунђер Боб, али ја нити могу, нити хоћу да се мењам.
“Када се мој деда Бата једног лета ошишао до главе да би присилио себе да остане код куће и вежба виолинске партитуре, није ни слутио да ће за неколико година постати члан Џез оркестра трговачке омладине и ући у историју српског џеза. Одрастао у патријархалној породици, деда је испољавао велику чврстину карактера када је одлучио да се озбиљно бави виолином. Његов деда (мој чукундеда) Петар Црнчевић, који је био велики патриота, дипломирао је на Филозофском факултету у Падови 1868. године. Дедин отац Јован био је познати учитељ и један од оснивача Демократске странке у Шапцу. Међутим, Бату је више занимала музика, а спортски таленат довео га је у прву поставку ФК Мачва.”
Деведесет прве је два месеца провео на прекоокеанском броду који је саобраћао између Стокхолма и Хелсинкија. Са Џином Калдерацом и Рикардом Сантосом свирао је џез.
- Имали смо певачицу црнкињу која се звала Зејна Меккој, а која уопште није имала слуха. Било је страшно слушати је, а била је склона и ексцесима. Умела је да дође тек на трећи сет, а имали смо четири сета по 45 минута. Било је тешко издржати, посебно зими.
М. Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
