ТАБЛОИДИ ШТЕТЕ СВИМА

Увремену и окружењу где су хијерархије вредности потпуно поремећене, где су дно и врх заменили своје позиције, деградација је у многим професијама узела маха. Новинарство је угрожено, претња у обличју таблоида и самопроглашених заступника професије прекрила је многе поре, припретивши да заувек затвори сваки прилаз светлости суштинских вредности старог и некада цењеног звања. Да би се раздвојило право од квази, истинско од лажног, неопходно је дијагнозу поставити повратком на основне постулате науке, струке, а потом на здравим основама изградити светлију будућност. Нема бољег саговорника за поменуте проблеме од Марка Недељковића, нашег суграђанина, предавача на Факултету политичких наука, предметима „Новинарство у штампи и основе истраживачког новинарства“, “Истраживачко новинарство” и “Односи с јавношћу”.
Многе дилеме почињу у самој основи појма којим се баве. Често новинарство описују као занат. Да ли је то погрешно, да ли се на тај начин професија дискредитује?
- Ако кренемо од тога да новинарска професија подразумева факултетско образовање, а да се занат у највећој мери стиче кроз праксу и не захтева високо образовање, јасно је зашто се ретко који дипломирани новинар може сагласити са тим да је новинарство занат. Они који то тврде хоће заправо да кажу да свако може да се бави новинарством и на тај начин се заиста унижава значај новинарства као професије јер се релативизује значај високог образовања и тога што је неко уложио најмање четири године свог живота да би се припремио за посао новинара. „А ако свако може тиме да се бави, онда то и нема неки посебан значај и вредност“, то је оно што се таквим ставом поручује. И управо такви ставови довели су до тога да данас заиста има све више оних који у редакције улазе као у занатску радњу и дају себи за право да се називају новинарима. Проблем је у томе што је све више редакција којима су потребни управо такви „новинари“ јер ће њих много лакше обликовати по својој мери и својим потребама, тј. у радника који ће беспоговорно испуњавати сваки задатак и сваки захтев без обзира да ли је он у складу са етичким и професионалним начелима.
Усвојено знање, а посебно његова примена је у многоме детерминисана интересовањем и жељом појединца да се усавршава и напредује. Ипак, када кажемо школован новинар, шта подразумевамо под тим појмом, посматрано са аспекта предавача стручног предмета?
- Подразумева да је тај неко научио како се професионално извештава, да је усвојио одређена етичка и професионална начела и да зна да их примени у пракси. Подразумева и да познаје новинарске форме и жанрове, без обзира да ли се ради о штампи, радију или телевизији, да разуме новинарску терминологију, али и оно што је можда и најбитније – да је научио новинарски да мисли и размишља. Такав новинар има свест и знање о томе како би требало да ради када дође у редакцију. Много тога ће учити кроз праксу, то је нормално, али ће знати да је његова обавеза да провери сваку вест и информацију из најмање три независна извора пре него што је објави. Знаће да процени који су извори поуздани, а који нису. Знаће да је његов задатак да својој публици пренесе мишљења свих заинтересованих страна у причи, а не само једне стране како се то често ради у пракси, али и тумачење независних стручњака. Биће у стању да лакше препозна манипулације и спиновања којих је све више, али и да поставља права питања својим саговорницима. Да ли је све то гаранција да ће он професионално и квалитетно обављати свој посао? Наравно да није. То ће увек зависити и од његових личних карактеристика и етичких принципа, а на то ниједан факултет не може у потпуности да утиче. Можете исто тако образовати врхунског доктора, али то није гаранција да ће он савесно и квалитетно обављати свој посао и да неће бити корумпиран.
У свакој професији је неопходно искуство и увек нас искуство чини бољима, али где је део новинарске професије у којем искуство не може надокнадити недостатак образовања који имају школовани новинари?
- Школовани новинари усвајају много шири корпус знања који далеко превазилази оквире самог новинарства. Ту су знања из политичке теорије, политичких система, економије, социологије, међународних односа, културе, права и многа друга знања која новинари стичу током студија. То им даје знатно већу ширину у разумевању дешавања у друштву, а управо та ширина знања, па чак и општа култура, постају све тањи код генерација које долазе. То је нешто што не може да се стекне само кроз праксу и искуство. Друга врло битна ствар је вредносни систем који се стиче на факултету. Много је теже манипулисати школованим новинарима јер они усвајају неопходан вредносни и морални оквир који се гради током целих студија. А то је данас у медијима битно готово колико и новинарска знања.
Новинарски позив могу квалитетно да раде многи, но колико је важно факултетско образовање (не нужно ФПН, него генерално) да би био успешан у новинарском послу? Шта доноси факултет у својим програмима што може користити професији?
- Многи одлични новинари нису завршили Факултет политичких наука и новинарство, али су завршили неке друге факултете, као што су Филозофски, Филолошки или Правни. Њихова предност је то што су се већ током студија специјализовали за једну област и то им може омогућити да се баве ресорним новинарством на квалитетном нивоу. Међутим, и они морају да усвоје неопходна новинарска знања и вештине јер је то основа, а будући да то нису радили на матичном факултету, то најчешће раде кроз додатне обуке, школе, семинаре и наравно кроз праксу. Напор који они улажу да надокнаде оно што студенти новинарства уче на факултетима од њих може створити заиста добре новинаре. Лично сматрам да је факултетско образовање нужно за новинаре јер квалитетан новинарски рад и тако одговоран посао захтева високо образовање.
Свака професија подразумева правила рада, ипак, слобода и креативност појединца је увек добродошла, можда понајвише у професијама као што је новинарска. Како правила могу подстакнути слободу, а не ограничити?
- Креативност је заправо једина ствар у новинарству која не може да се научи, тако да она има посебно значајну улогу у раду свих новинара. Новинарство свакако подразумева одређена правила која су ту да би обезбедила известан ниво квалитета, кредибилитета и веродостојности. Међутим, готово сваки аспект новинарства омогућава слободу и креативност новинара. Од избора теме или специфичног приступа одређеној теми, преко избора саговорника и других извора, па све до репортажних описа и стила који новинар користи. Многи ће рећи да се са тим даром родите или не родите и да ту не може много да се уради. Ја сам ближи уверењу да после осам сати рада, инспирација (читај: креативност) дође сама. То не значи да може да се научи, већ да може бар мало да се заслужи.
Таблоид као врло заступљен вид штампаног новинарства није изум ових простора, нити неки нови феномен, већ појава свеприсутна у свету деценијама. Пре него што се осврнемо на ситуацију код нас по овом питању, како са стручног становишта повезати новинарску професију, истинско звање новинара и таблоиде?
- Новинарство и таблоиди су се одувек развијали руку под руку. О томе можда најбоље сведочи прича о Џозефу Пулицеру. „Крв, зној и сузе“, била је парола коју је увео управо Пулицер док је уређивао свој Њу Јорк Ворлд (Нењ Yоурк Њорлд) почетком ЏЏ века. То је била чаробна формула за насловну страну и водеће приче које ће продавати његове новине, а касније су ту чаробну формулу почеле да усвајају новине широм Америке и света. Тако је Пулицер постао један од зачетника таблоидног новинарства, а управо по њему носи назив и најпознатија новинарска награда на свету која се додељује још од 1917. године за изузетна новинарска достигнућа. Занимљиво је и то да је новцем који је оставио основана и катедра за новинарство на чувеном Универзитету Колумбија.
Таблоидни приступ већ је увелико усвојен у ширим круговима као неопходан због продаје, финансијских бенефита, а знамо који су примери таблоида код нас. Колико овакви таблоиди као наши наносе штету новинарству и угледу новинара у друштву?
-Таблоиди наносе огромну штету и новинарству и угледу новинара, али највећу штету наносе грађанима. Пре неколико месеци смо спровели истраживање међу студентима на Факултету политичких наука у Београду како бисмо испитали поверење у медије, јер су они као будући новинари, медијски професионалци и политиколози, због природе свог образовања и будућег посла, константно упућени на медије и спадају у најактивније групе конзумената медијских садржаја. Добијени резултати су алармантни. Чак 94,9% испитаника сматра да су медији у Србији под утицајем политичке власти, а 59,86% да њихово извештавање не одговара политичкој реалности. То је огроман проблем јер су медији као један од стубова демократије и грађанског друштва изгубили кредибилитет, па већина грађана данас формира своје ставове чак и о најважнијим политичким и друштвеним питањима на основу симпатија или емоција, а не рационалних аргумената које би, између осталог, требало да сазнају управо из медија.
Како у новинарству одвојити „жито од кукоља“, постоји ли начин да се и неким актом регулише професија. Примера ради, лекар и надрилекар, може ли постојати начин раздвајања новинара и квазиновинара, рецимо?
- Медији су врло осетљива категорија. Сваки покушај да уведете ту врсту раздвајања новинара и квазиновинара био би окарактерисан као атак на слободу говора или слободу медија. Један од најефикаснијих начина на који то може да се ради је унапређивање медијске писмености грађана, посебно младих који су најподложнији негативним утицајима медија. То значи да едукујемо младе, али и све друге грађане како да анализирају, вреднују и тумаче медијске поруке, како да препознају манипулације и спиновања и како да препознају кредибилне изворе. Чини се да је то данас, када су на медијску сцену на велика врата ушли и дигитални медији и друштвене мреже, битније него икада. Зато су многе земље у своје образовне системе већ увеле медијску писменост као обавезан предмет у школама и на факултетима.
Шта све угрожава новинарску професију и да ли је она угрожена?
-Поред непрофесионализма о којем је највише било речи, новинарску професију и медије највише угрожавају финансијски проблеми. На тржишту од око седам милиона становника постоји чак 1.900 регистрованих медија према подацима Агенције за привредне регистре, док према последњим доступним подацима укупан маркетиншки колач на годишњем нивоу износи 170 милиона евра. Тако су српски медији због велике конкуренције на малом и сиромашном тржишту осуђени на борбу за опстанак, што их чини изузетно подложним политичким и економским притисцима, а у таквој ситуацији на највећем удару је независност и професионализам медија.
Све поменуто је садашњост, а где је будућност штампаних медија, односно шта је будућност, свесни да штампани облик издаваштва, ма каквог, бележи пад?
- Медији и новинари морају много брже и много више да се прилагођавају дигиталном добу које је донело тектонске промене у медијској сфери ако желе да опстану у будућности. Традиционална стратегија финансирања професионалног новинарства која се заснива на класичном оглашавању пољуљана је из корена експанзијом интернета и друштвених мрежа, па већ данас новинари и медији морају да трагају за новим могућностима за зараду. Зато је све актуелнији концепт „предузетничког новинарства“, који у основи указује на потребу да новинари све више делују као предузетници и да самостално или удружени са другим медијским професионалцима покрећу сопствене медијске пројекте на вебу. Ово је посебно значајно у случају младих новинара јер ће њихове каријере све више зависити од способности да осмисле и покрену мале, али профитабилне онлине медије. А да би то урадили, више им нису потребна само новинарска знања, већ и знања из интернет предузетништва, тј. бизнис модела, али и продукције веб сајтова. Управо са идејом да помогнемо младим новинарима у том подухвату сам уз подршку Медијског програма за Југоисточну Европу Фондације Конрад Аденауер покренуо семинар о предузетничком новинарству који се организује сваке године за новинаре из југоисточне и источне Европе. Ово је већ пета година како одржавамо те семинаре, а први следећи биће одржан већ крајем фебруара у Кијеву у Украјини.
Где своје „место под сунцем“ могу наћи локални медији. Код нас су то махом недељници, информативног облика, а функционишу у времену где је брзина информације кључна и за неке догађаје је прекасно да се објаве у првом наредном броју?
- Мислим да је будућност локалних медија такође у онлајн сфери. То не мора нужно да подразумева гашење традиционалних медија, као што су штампа, радио и телевизија, али акценат све више треба да се стави на развој онлине издања тих медија јер долазе генерације којима ће све сем онлајн медија бити ирелевантно. А сва истраживања показују да управо онлајн медији постају примарни извор информисања за све већи број грађана. О томе сведоче и подаци истраживања које је спровела истраживачка компанија „Ипсос Стратегиц Маркетинг“, који показују да је још 2015. године интернет био примарни извор информисања за чак 66% популације од 15 до 29 година, док су у популацији од 30 до 39 година интернет и телевизија готово изједначени са уделом од око 45%. Морате бити тамо где је ваша публика. Ако је ваша публика на интернету, ви морате бити тамо.
Савет онима које новинарство привлачи. Недовољно плаћена професија, захтева велику посвећеност, подразумева огромне притиске околине, некада и животне претње, критике нестручних људи, тзв „колеге“ који срозавају углед професије. Како у таквим фактима пронаћи мотив да се опстане у овом послу, да се издржи и не подлегне?
- Данас морате да радите више, брже и боље него јуче. То исто ћу вам рећи и сутра. Верујем да ће тако бити и за годину, две, пет или десет. Ако сте спремни на то, вероватно нема лепше професије од новинарства. Знам да се у пословном животу од љубави не живи, али мислим да је у новинарству и то одувек био неизбежан „састојак“ у каријери свакога ко жели да опстане у овом послу. Ако то не осећате и не разумете сада док ово читате, онда вероватно ипак нисте за новинарство какво данас постоји.

У друштву где је систем вредности прилично поремећен, где широке народне масе пре свега интересују детаљи црне хронике, ријалити дешавања, економска добит подразумева „саге“ о убиствима, најприземније приче, експлицитне описе. Где повући границу, може ли економски интерес бити изговор за уређивачку политику новина које претендују да себе зову озбиљним?
-Финансијски интерес је звезда водиља сваког таблоида. Постоји она чувена анегдота о томе како британски таблоиди доносе одлуку да ли да објаве неку причу или садржај иако знају да то није дозвољено. То је врло кратак разговор између уредника, шефа маркетинга и правника. Правник упозорава да ће након објављене приче уследити тужба и да ће новине морати да плате одштету од 100.000 до 150.000 фунти. Шеф маркетинга каже да је процена да ће та прича подићи тираж за најмање 30% и да ће то донети додатан профит од минимим 200.000 фунти. Уредник само рачуна. У најгорем случају, новине ће зарадити 50.000 фунти. Значи, прича се објављује. То је принцип по којем функционишу таблоиди у свим земљама света. Разлика у Србији је у томе што најчешће нема никакве санкције и таблоиди то добро знају. Дакле, економски интерес јесте у основи уређивачке политике сваког таблоида.

Ко има право да каже да је новинар?
-Они који најстоје да објективно информишу грађане о дешавањима у разним областима у друштву, да указују на разне неправилности, злоупотребе и недостатке. Они који својим радом покушавају да поправе друштво у којем живимо, да инспиришу грађане да буду бољи или да науче нешто ново. А посебно они који се баве истраживачким причама и доводе у опасност себе или своју егзистенцију јер не желе да се одрекну управо оног вредносног система и принципа о којима је претходно било речи.