Инфо

15. фебруар 2018.15. феб 2018.
МОЋАН СИ КАД СЕБЕ СПОЗНАШ
ДОКТОР ЕКОНОМСКИХ И ПОЛИТИЧКИХ НАУКА ВЛАДИМИР ИЛИЋ

МОЋАН СИ КАД СЕБЕ СПОЗНАШ

Професора доктора Владимира Илића препоручили су нам: „То је човек који има два доктората и две кафане“. Звучало је занимљиво. Када смо га упознали, схватили смо да, не само да је занимљив, него смо се запитали како је све што је урадио успело да стане у један живот. Реч је о човеку који је рођени борац, који препреке сагледава као изазове и, базично ведар, увек иде даље. Напоредо се бави приватним бизнисом, има академску каријеру и активно учествује у друштву. Иза њега нико није стајао. Истанчаног слуха за људе и њихове потребе, себе је можда понајвише пронашао у хуманитарном раду. Он је жила куцавица Фондације Солидарност Србије, где је на месту председника Управног одбора. Ако би требало да изаберемо једну реч да га опишемо, рекли бисмо – лаф.
Проф. др Владимир Илић рођен је 1974. године у Шапцу. Кад је имао две године, његови су га преселили у Добрић, где је завршио основну школу као вуковац. У петнаестој је одлучио да иде у Загреб, у средњу Војно-техничку школу (смер саобраћајног техничара). Зашто?
- Не знам ни сам. Ништа ми се посебно није свиђало, желео сам нешто другачије. У Загреб сам отишао у време превирања и почетка распада Југославије, али прва година је релативно брзо протекла, у новом друштву и амбијенту. Већ у другој ми је било потпуно јасно да нисам из те приче, да нећу читавог живота да слушам наређења и поступам по правилима са којима се не слажем.
Целу другу годину у Војној школи размишљао је како да се врати, а онда је избио рат. Ни за живу главу није хтео да настави школовање у Војној гимназији у Београду, или Војно-техничкој школи у Крушевцу, вратио се у Шабац и завршио Техничку школу. Две године средње у Шапцу памти по разредној, Љиљани Пузић и сјајним другарима, Новици, Новкету, Ћори, Самури... Излазио је у „Кец“, „Цепелин“, „Див“, „Озирис“, шабачке кафане... Волео је свој Добрић, ФК „Будућност“, кафане „Треф“ и „Сунце“, кафић „Орфеј“.
С обзиром да је завршио смер саобраћајног техничара, логично је било да упише Саобраћајни факултет. Тако је и урадио, али се после две године предомислио, схватио је да „није техничко лице“. У Београд је отишао у време најжешће инфлације и сналазио се сам.
- Морало је од нечег да се живи. Радио сам послове преко Студентске задруге, у Заводу за уџбенике, селидбе намештаја, чишћење снега на пијацама... После сам почео да тргујем са козметиком, женским чарапама, кућном хемијом... Имао сам две тезге на Каленић пијаци, а после сам, у Студењаку, отворио продавницу. Студентима су требали сокови, чоколаде, пиво, козметика...
Продавницу у Студентском граду водио је седам година. Сам је себе издржавао, са очигледним осећајем за бизнис и „силом прилика“. Деведесет седме је схватио да би, ипак, требало да студира и уписао је Факултет за трговину и банкарство на Универзиту “Браћа Карић”. У међувремену је отворио још две продавнице и, паралелно, радио и студирао. Но, то му није било довољно, па је постао студент продекан и почео да се бави политиком.
- Желео сам да уђем у политику да бих активно учествовао у догађајима у друштву. Прочитао сам у новинама да се оснива социјалдемократска странка, а после два дана дошао је мој најбољи друг и рекао ми – Пикси и ја се учланили у Социјалдемократију. Партија није званично ни постојала кад сам се и ја придружио, у јуну 97.
Врло брзо је дошао на руководеће позиције у Градском одбору, а у међувремену је завршавао основне студије. Крајем 2000. почео је да ради у Центру дечјих летовалишта и опоравилишта града Београда, најпре као координатор за послове набавке, а касније је дошао на место помоћника генералног директора за економско-финансијска питања. После четири године, постао је помоћник министра за социјалну заштиту у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике Владе Републике Србије. Тада је имао тридесет година.
- Са министром сам имао изузетан однос, и професионални и људски. Он се више бавио радом и запошљавањем, а ја сам био оријентисан на систем социјалне политике. Увек ме је ужасавао „лов на вештице“ оних који дођу на власт и обруше се на претходну. Ја сам сагледао све што је урадило претходно министарство, преузео оно најбоље, добру екипу и направио стратегију.
Прво је обишао све домове у Србији, седамдесет и четири, колико их је тада било, на деведесет шест локација. За три месеца посетио је „сваку шупу, сваки таван, сваког корисника...“ Захваљујући дару запажања, нико од оних који су тражили инвестиције, није могао да га слаже. Памтио је све што је видео и инсистирао да улаже тамо где је заиста потребно. Много тога је урадио за три године колико је био помоћник министра и државни секретар. Често је био на терену, радио на међународној сарадњи, водио тимове који су утемељили Стратегију развоја система социјалне заштите, Стратегију старења и старости, Стратегију пронаталитетне политике... Оно на шта је посебно поносан је Кућа добре воље у Касарским ливадама. Када се појавио Национални инвестициони план, изборио се да милион евра дође у Шабац и тада је, 2007. године изграђен Дневни боравак за децу са посебним потребама и Дом за аутизам.
- Изузетно сам задовољан тим периодом свог живота. Тада сам ушао у систем социјалне заштите из ког нисам изашао и верујем да никада нећу.
Пре једанаест година, постао је председник Управног одбора Фондације Солидарност Србије, јединствене установе социо-хуманог карактера, која је, чини нам се, недовољно позната и промовисана у јавности. Основана је пре педесет и једну годину, а њене утемељиваче нови челник није заборавио. Шта више, у монографији „Деценије добрих дела“ која је објављена прошле године, поводом пола века постојања, није изостављено ниједно име. Професор Илић је човек који обогаћује традицију на коју се наслања. Свестан да је „наше само оно што другима дамо“, проширио је „репертоар“ хуманитарних активности са деце без родитељског старања на стара и инвалидна лица, особе ометене у развоју, на пружање једнократне помоћи, набавку хране, одеће, лекова, као и стипендирање социјално угрожених. Такође, издаваштво је једна од активности Фондације. Протекле деценије објављено је 18 наслова и 24 броја часописа Социјална мисао, а сваке године Солидарност Србије додељује и награду за необјављену збирку поезије „Ђурин шешир“.Урађена су два значајна пројекта. Основан је Регионални центар за хипорехабилитацију у Требињу и Факултет за социјални рад.
- Прво смо, на Факултету за медије и комуникације Универзитета “Сингидунум”, основали Департман за социјални рад, а прошле године, у сарадњи са Задужбином Алексе Крсмановића, Високу школу социјалног рада. Имамо основне академске студије за социјалне раднике, логопеде и окупационе терапеуте и три иста профила на нивоу мастера. Веома смо поносни на сарадњу са институцијама социјалне заштите у земљи и региону.
Професор Илић је увек паралелно пратио економију и политику, тачније, економију као озбиљан сегмент социјалне политике, јер „није могуће направити добар програм социјалне заштите ако нема новца“. Прво је докторирао економију са тезом Утицај права европске уније на рурални развој у земљама западног Балкана. Други докторат, на Факултету политичких наука, био је Перспективе и домашаји демократије у западно-европским мултиетничким друштвима.
Поред академске каријере, има и „кафанску километражу“. Неке ствари само у кафани могу да се науче, исто као што неке друге могу да се пронађу само у књигама. Пре шест година, преузео је ресторан “Мањеж”, а потом и рибљи ресторан “Коноба Обиланца”, у Цетињској.
- Преузео сам Мањеж зато што волим кафану. Неко је рекао да је сан сваког Србина да има кафану, а неко други да је за паметног човека кафана институција, а за будалу робија. И људе можеш на најбољи могући начин да упознаш у кафани, због опуштеног амбијента и присније атмосфере. У Мањежу седи цело Југословенско драмско позориште, професори, академици, политичари, чиновници, студенти, адвокати, судије, банкари, бизнисмени...
Живот професора Илића посао је за озбиљног биографа и неколико томова. Други пут се, у оквиру фељтона о успешним Шапчанима, налазимо у клопци новинског текста. Први пут смо рекли – Читајте ову причу као једну од могућих биографија. Тако је и сада.
- Спавам четири, највише пет, а мој радни дан траје осамнаест сати. Нисам ја превише амбициозан, него сам радознао, жељан свега, све ме вуче. Нисам од оних који причају да би требало да раде, делам одмах. Не чекам.
Отац је двоје деце, Уроша који ће ове године напунити четнаест и Петре која има шест година.
- Човек може све ако хоће. Питање је колико то истински жели. Постоје околности и ситуације које се отварају, али свако се односи према њима на свој начин. Треба бити свестан својих могућности. Највећа вредност је спознати себе, своје могућности и жеље. Кад себе упознаш, онда си моћан и можеш много.

Проф. др Владимир Илић завршио је средњу Техничку школу у Шапцу. Дипломирао је 2002. на Факултету за трговину и банкарство (смер – трговина). На истом факултету, на смеру економске дипломатије, 2007. одбранио је магистарску тезу под насловом “Стратегија за смањење сиромаштва у процесу транзиције на примеру Србије”, као и прву докторску дисетрацију, 2009. на тему “Утицај права Европске уније на рурални развој у земљама западног Балкана”. Другу докторску дисертацију на тему “Претпоставке и домашаји демократије у западно-европским мултиетничким друштвима“”одбранио је 2012. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Након дугогодишњег радног искуства у приватном сектору, професионално је ангажован на руководећим позицијама Центра дечјих летовалишта и опоравилишта града Београда, у управним и надзорним одборима невладиних организација, спортским друштвима, Националном парку Тара, у установи Студентски центар Београд и предузећу “ЕКО-ТАРА”, чији је оснивач. Био је члан Управног одбора Универзитетског рукометног клуба „Студентски град“, Спортског друштва „Студентски град“ и Заједнице клубова супер рукометне лиге за мушкарце. Недавно је изабран за потпредседника Скупштине рукометног клуба „Партизан“.
Др Илић има положен стручни испит за раднике са високом и вишом школском спремом запослене у органима државне управе. Године 2004. постављен је на место помоћника министра за сектор социјалне заштите у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике Владе Републике Србије. После две године, именован је за државног секретара за социјалну политику у истом министарству, а поред великог доприноса у унапређењу развоја социјалне политике, прикључио се раду Фондације “Солидарност Србије”, у својству оснивача. Био је директор Фондације од 2007. до 2015. а данас је на месту председника Управног одбора. Од 2011. до 2017. био је шеф Департмана за социјални рад на Факултету за медије и комуникације Универзитета “Сингидунум”, где је 2011. изабран у звање доцента за научну област Социјални рад.
Године 2014. и 2015. био је ангажован као међународни консултант за израду „Правилника о условима, програму и начину полагања стручног испита“ и за израду „Правилника о дужини трајања, начину обављања приправничког стажа и обавези пружаоца социјалних услуга према приправнику у току трајања приправничког стажа“, који је реализовао УНДП ЦО Црна Гора са Министарством рада и социјалног старања Црне Горе.
Објавио је једну монографију и осамнаест радова у међународним и националним часописима Учествовао је на бројним конференцијама у земљи и иностранству. Добитник је неколико признања за допринос развоју система социјалне заштите и друштвено-хуманитране активности, као и награде “Златна значка” (2016) коју додељује Културно-просветна заједница Београда.
Године 2017. изабран је у звање ванредног професора за ужу научну област Политикологија и социјални рад на Факултету за медије и комуникације Универзитета “Сингидунум”. Исте године, изабран је у звање ванредног професора за ужу научну област Социјални рад и социјална политика на Високој школи социјалног рада у Београду.
Оснивач је и директор Високе школе социјалног рада у Београду.
Стални је члан редакције часописа “Социјална мисао”.
М. Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa