ПРИЧА
Раде у Шапцу
Никако да дознам ко је онај старији човек са тамним наочарима? Седа коса, а бркови црни, офарб’о! Утег’о каиш од мантила, цигару из уста не вади... сваки дан мота се по улицама... посебно кроз Главну. Седнем код „Пепе“, и пијуцкам кафу, ето ти њега, пролази. Необичан, брате, како да кажем... одудара од света, нашег, шабачког... Ил’ је лудак, ил’ чудак!!!
Јуче пролази ’Мали вампир’, зовнем га да попије нешто, и само да почнем причу о ЊЕМУ, кад ето ти га иде од Камичка и дође Јевремовом, па стаде пред Тирићеву апотеку. Гледа горе, глеедаа, осврће се на једну, па на другу страну и уђе кроз капију. Да ми је знати шта... не доврших мис’о, а он се врати. Опет стоји испред апотеке, подиг’о главу и осматра прозоре... Што ли то ради, не знам! Тако ја с друштвом седим и пијем, већ је подне, сунце у зениту... кад, ето ти ГА, враћа се; иде средином, посматра народ што пролази... једном, застаде испред неког чиче нешто му рече уноси се у лице, други пут заустави старију жену, и нешто јој показује - не знам шта, ал’ видим да готиви - маторце. Па и он је ту... ал’ чудан, брате...
Јуче стојим код ’Венца’ - кад ето ти Цокулице и Мује; испричам им о матором, кад обојица рекоше да тај чудак сваки дан ’шпарта’ улицама; неки дан стоји испред Учитељске. Шимпа га вид’о испред Зелене школе. Да, даа, то мора да је онај... онај... што ми Гавран прича да код „Интезе“ налете на тог типа који му рек’о да је то место кафане „Седам дирека“ а’ комуњаре’ назваше „Југославија“.То је неки наш...чим све то зна. Ма, нећу више о њему...Ево, Дише! Где си, човече? Шта има ново, не знам за новост, ’оћеш црну без шећера? Дечкоо, још две горке!
„Ма, пусти то... Шабац бруји, бре, а ти појма немаш, што џабе седиш у тој башти?!
Слууушај... човек живи у Америци... и после 40 година реши и дође, у Шабац, ал’ неће никог да замара, већ узме собу у хотелу. Не би да га препозна нико па мет’о тамне наочаре, а место капе седу перику... и шета, шпарта улицама, шоровима, рачуна, срешће неког од својих познаника, другова, комшија... Ал’ не лези враже! Наш човек не препознаде ни рођени Шабац: „ШТА је ово? ’Де су дрвореди? ’Де су биоскопи, посластичарнице? ’Де су Шапчани? Изумрли, к’о диносауруси... Нађе се понека стара кућа у Јевремовој, на Камичку, ал’ на Баиру, ништа. А, људи, где су ЉУДИ? Старијих нема средовечне не познајем, само млађарија - сви исти к’о Амери! Обућа, одећа, мобилни, ух, мука ми је од свега тога!
Ух, ух, ух... силно погреших што дођох. Грешка, велика грешка.
Шабац, онај који напустих, беше жив у мом сећању. Сад, сада га више ни тамо неће бити. “Човек се спакова, телефоном заврши рачун, наручи такси за аеродром, окупа се и леже у кревет. Ујутру иде назад...
Али, то није све - Лила, Оркин син, чуо за њега, па оде у „Двор“, затражи број собе, покуца и затече нашег човека без перике, и наочара: „Паа, како изгледа?“, питали.
„К’о – планина! Ни Брус Вилис му није раван“, прич’о после по Мали...
2013.
Јуче пролази ’Мали вампир’, зовнем га да попије нешто, и само да почнем причу о ЊЕМУ, кад ето ти га иде од Камичка и дође Јевремовом, па стаде пред Тирићеву апотеку. Гледа горе, глеедаа, осврће се на једну, па на другу страну и уђе кроз капију. Да ми је знати шта... не доврших мис’о, а он се врати. Опет стоји испред апотеке, подиг’о главу и осматра прозоре... Што ли то ради, не знам! Тако ја с друштвом седим и пијем, већ је подне, сунце у зениту... кад, ето ти ГА, враћа се; иде средином, посматра народ што пролази... једном, застаде испред неког чиче нешто му рече уноси се у лице, други пут заустави старију жену, и нешто јој показује - не знам шта, ал’ видим да готиви - маторце. Па и он је ту... ал’ чудан, брате...
Јуче стојим код ’Венца’ - кад ето ти Цокулице и Мује; испричам им о матором, кад обојица рекоше да тај чудак сваки дан ’шпарта’ улицама; неки дан стоји испред Учитељске. Шимпа га вид’о испред Зелене школе. Да, даа, то мора да је онај... онај... што ми Гавран прича да код „Интезе“ налете на тог типа који му рек’о да је то место кафане „Седам дирека“ а’ комуњаре’ назваше „Југославија“.То је неки наш...чим све то зна. Ма, нећу више о њему...Ево, Дише! Где си, човече? Шта има ново, не знам за новост, ’оћеш црну без шећера? Дечкоо, још две горке!
„Ма, пусти то... Шабац бруји, бре, а ти појма немаш, што џабе седиш у тој башти?!
Слууушај... човек живи у Америци... и после 40 година реши и дође, у Шабац, ал’ неће никог да замара, већ узме собу у хотелу. Не би да га препозна нико па мет’о тамне наочаре, а место капе седу перику... и шета, шпарта улицама, шоровима, рачуна, срешће неког од својих познаника, другова, комшија... Ал’ не лези враже! Наш човек не препознаде ни рођени Шабац: „ШТА је ово? ’Де су дрвореди? ’Де су биоскопи, посластичарнице? ’Де су Шапчани? Изумрли, к’о диносауруси... Нађе се понека стара кућа у Јевремовој, на Камичку, ал’ на Баиру, ништа. А, људи, где су ЉУДИ? Старијих нема средовечне не познајем, само млађарија - сви исти к’о Амери! Обућа, одећа, мобилни, ух, мука ми је од свега тога!
Ух, ух, ух... силно погреших што дођох. Грешка, велика грешка.
Шабац, онај који напустих, беше жив у мом сећању. Сад, сада га више ни тамо неће бити. “Човек се спакова, телефоном заврши рачун, наручи такси за аеродром, окупа се и леже у кревет. Ујутру иде назад...
Али, то није све - Лила, Оркин син, чуо за њега, па оде у „Двор“, затражи број собе, покуца и затече нашег човека без перике, и наочара: „Паа, како изгледа?“, питали.
„К’о – планина! Ни Брус Вилис му није раван“, прич’о после по Мали...
2013.
Мила Старчевић
Најновији број
11. април 2024.
