ПРЕДРАГ ЋОСИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ МЕТКОВИЋА ЗА СЕОСКИ ФУДБАЛСКИ КЛУБ ОДИГРАО ХИЉАДУ УТАКМИЦА
МЛАДОСТ ПОКЛОНИО МЛАДОСТИ
Тресао противничке мреже, као немачки интернационалац Герд Милер. Тренирао на орању и по ливадама. Најдражи погодак постигао против бадовиначке “Дрине” у Купу маршала Тита, на фудбалском игралишту “Мачве” у Богатићу, када је његова “Младост” освојила победнички пехар. Љубав према најважнијој споредној ствари на свету и данас за њега нема цену
Јесу године, што би рекао један књижевник, прохујале као летња олуја. Тама заборава је много тога однела, али Предрага Ћосића, угледног домаћина из Мачванског Метковића, признатог фудбалера сеоског клуба “Младост”, друштвено политичког радника и пољопривредника, данас обузимају сетна сећања на фудбалску каријеру, започету пре скоро пола века. Као шеснаестогодишњак, 1972. године, први пут је стао између статива, домаће “Младости” на утакмици у Лозничком пољу, против тамошње истоимене екипе. Прво полувреме је провео на голу, а друго као навални играч постигао победнички погодак. Од тада је незаменљив у белом дресу, обележју клуба основаног 1929. године.
Одиграо је око 1.000 утакмица и у многима су његови голови били пресудни за успех “Младости”. Навијачи овог старог клуба кажу да је Преша, како га од миља зову тресао противничке мреже, као у то време чувени немачки интернационалац Герд Милер.
- Најдражи ми је гол који сам постигао у Купу Југославије за 25. мај 1975. године. Играли смо у финалу против бадовиначке “Дрине” на игралишту фудбалског клуба “Мачва” у Богатићу. Сећам се трибине су биле пуне као шибице. Највише, наших навијача из Метковића. Рекао бих пола села. Победили смо, један према нула, а ја сам постигао тај једини гол. Победнички пехар маршала је био наш, каже Преша.
Најватренији навијачи “Младости” су смислили песму, како је њихов омиљени клуб на том путу до финала, победио више веома добрих ривала. За ову утакмицу Преша је специјално дошао, на неколико дана одсуства из Белог Манастира, где је био на одслужењу војног рока.
- Наша, Мачванска лига у то време је била изузетно јака и не бих могао да издвојим никог као фаворита. “Младост” у којој сам ја играо са својим друштвом је била изузетно добра. Нисмо се “плашили” ниједног противника, а сећам се да смо знали да ређамо победу за победом, памти Преша. Посебно истиче сезону 1982/83. године када је постигао највише, 52 поготка у сезони. Само Бадовинчанима тада је дао седам голова.
У тиму је имао више добрих сарадника, а сви су били изузетно добри пријатељи.
- Истичем Миленка Остојића, познатијег по надимку Џаја. На његов миг, постигао сам доста лепих голова. С друге стране, свака наша утакмица била је као дерби. Живео сам за недељу и када ћу постићи гол, каже наш саговорник који је имао много фудбалских учитеља, али посебно истиче тренера Драгана Дражића Бајиног, који је био и један од најбољих фудбалера “Мачве” из Богатића.
- Тренирали смо по орању и шумама. Ја сам и додатно радио вежбе на ливади иза куће. Фудбал је за мене био и остао најважнија споредна ствар на свету. Тако је и данас, без обзира на паузу која је наступила орањем и рушењем свлачионице на Кикића имању, где су многе генерације, па и моја играле фудбал, додаје Преша.
Ново игралиште “Младости” купљено је и изграђено у Сувој бари. То је део метковачког атара, мало удаљен од центра села. Тамо стасавају нове наде сеоског фудбалског клуба, дуге традиције. Игра и један од Прешиних синова. Домаћин, Предраг Ћосић Преша и даље живи за фудбал, бави се друштвено-политичким радом и пољопривредом.
Одиграо је око 1.000 утакмица и у многима су његови голови били пресудни за успех “Младости”. Навијачи овог старог клуба кажу да је Преша, како га од миља зову тресао противничке мреже, као у то време чувени немачки интернационалац Герд Милер.
- Најдражи ми је гол који сам постигао у Купу Југославије за 25. мај 1975. године. Играли смо у финалу против бадовиначке “Дрине” на игралишту фудбалског клуба “Мачва” у Богатићу. Сећам се трибине су биле пуне као шибице. Највише, наших навијача из Метковића. Рекао бих пола села. Победили смо, један према нула, а ја сам постигао тај једини гол. Победнички пехар маршала је био наш, каже Преша.
Најватренији навијачи “Младости” су смислили песму, како је њихов омиљени клуб на том путу до финала, победио више веома добрих ривала. За ову утакмицу Преша је специјално дошао, на неколико дана одсуства из Белог Манастира, где је био на одслужењу војног рока.
- Наша, Мачванска лига у то време је била изузетно јака и не бих могао да издвојим никог као фаворита. “Младост” у којој сам ја играо са својим друштвом је била изузетно добра. Нисмо се “плашили” ниједног противника, а сећам се да смо знали да ређамо победу за победом, памти Преша. Посебно истиче сезону 1982/83. године када је постигао највише, 52 поготка у сезони. Само Бадовинчанима тада је дао седам голова.
У тиму је имао више добрих сарадника, а сви су били изузетно добри пријатељи.
- Истичем Миленка Остојића, познатијег по надимку Џаја. На његов миг, постигао сам доста лепих голова. С друге стране, свака наша утакмица била је као дерби. Живео сам за недељу и када ћу постићи гол, каже наш саговорник који је имао много фудбалских учитеља, али посебно истиче тренера Драгана Дражића Бајиног, који је био и један од најбољих фудбалера “Мачве” из Богатића.
- Тренирали смо по орању и шумама. Ја сам и додатно радио вежбе на ливади иза куће. Фудбал је за мене био и остао најважнија споредна ствар на свету. Тако је и данас, без обзира на паузу која је наступила орањем и рушењем свлачионице на Кикића имању, где су многе генерације, па и моја играле фудбал, додаје Преша.
Ново игралиште “Младости” купљено је и изграђено у Сувој бари. То је део метковачког атара, мало удаљен од центра села. Тамо стасавају нове наде сеоског фудбалског клуба, дуге традиције. Игра и један од Прешиних синова. Домаћин, Предраг Ћосић Преша и даље живи за фудбал, бави се друштвено-политичким радом и пољопривредом.
Љ.Ђ.
Најновији број
11. април 2024.
