ДА БУДЕМО ОНО ШТО ЈЕСМО

Наша прича почиње средином педесетих година прошлог века, када су се, Средоје и Милица Божић, пореклом из околине Ужица, преселили, најпре у Дреновац, а потом у Добрић. Тамо су, у атмосфери љубави и дисциплине, подизали своје ћерке, старију Миланку и млађу, Веру. Учили су их да буду вредне и самосталне, да стану иза својих одлука и верују у себе и у људе. Вера је била амбициозна, усмерена ка школи и науци. У „Милевиној“ је била одличан ђак, уписала је Шабачку гимназију, али је „вукао“ Београд, па је школовање наставила у Шестој гимназији. Тада је имала петнаест година и ветар у леђа, поверење родитеља, што је “цела филозофија васпитања која одређује животни пут детета“. Знала је шта хоће, није се много дружила, радила је оно због чега је дошла у престоницу – учила је. По завршетку гимназијског школовања, „Београд је постао и њен град“, одлучила је да студира права, „врло једноставно“, али је уписала и археологију.
- Када човек научи нешто да ради, а ја сам научила да учим, онда није тешко. Пошто сам била вредна, прву годину сам дала у року на Правном, положила сам све испите, а добро сам прошла и на археологији. У једном тренутку сам помислила да могу оба факултета да завршим у року, али такво уображење ствари није дало резултат на другој години.
Од првог дана студија радила је преко Студентске задруге. Летње распусте проводила је на мору, где је, углавном, радила на рецепцијама добрих хотела у Цафтату, Сребрном, Купарима... Од новца који би зарадила, покривала је трошкове студија. Три лета провела је на Брионима, „рају на земљи“, о ком и данас говори са носталгијом.
- Девојке које су тамо радиле биле су деца војних лица, имућних људи у оно време. Сећам се да су прелазиле у Трст, иако је било забрањено. Чудило их је зашто не показујем интересовање за гардеробу коју би купиле, али ја нисам мислила да је то важно, него да завршим оно што сам започела.
Вера је одувек била много зрелија у односу на своју генерацију. Понекад је та различитост, као и свака друга, била болна. Једном је „читаву ноћ преплакала“ зато што су је родитељи њених другарица замолили да води рачуна о њима, иако су биле исто годиште.
Када је дипломирала на Правном факултету, две године је чекала посао. Прецизније, није часила ни часка, поднела је двеста деведесет три молбе по целој бившој Југославији и исто толико одбијеница добила. У међувремену је, наравно, радила, „шта год, од чишћења канцеларија до чувања деце“. Једног кишног дана, у мају осамдесет треће, са ципелама пуним воде, упутила се у кабинет Бранка Пешића.
„Којим добром?“, упитала ју је зачуђена секретарица. „Тражим посао у својој струци“, одговорила је Вера и показала све одбијене молбе које је понела са собом. Догодило се да је, док је разговарала са секретарицом, наишао Бранко Пешић.
- Ко је ова девојка? питао је.
- Знате, она хоће да разговара са Вама, одговорила је секретарица.
- У вези са чим?
- У вези са послом, одговорила је Вера.
Градоначелник је ушао у свој кабинет и затворио тешка врата за собом. Ипак, позвао је своју секретарицу телефоном и рекао јој да узме девојчине податке. У новембру исте године, Вера је добила четири понуде за посао. Тражили су да се хитно јави и питали се ко стоји иза ње. Никад није сазнала, али је остала дубоко убеђена да је Пешић одреаговао на одлучне кораке у мокрим ципелама дипломиране правнице.
Заокрет
Запослила се у Заводу за тржиште рада, на пословима израде прописа. Након пет година, добила је позив да пређе у Министарство рада, запошљавања и социјалне политике, где је радила на инспекцијским пословима, као и на припреми, изради и примени закона и подзаконских прописа у области безбедности и здравља на раду и радних односа.
Године 2003. постављена је за начелника Одељења инспекције рада у Сектору инспекције за рад, а од 2005. помоћник министра рада у Сектору за рад и директор Управе за безбедност и здравље на раду.
- Волела сам тај посао, без обзира на трауме које га прате. Кад видите да неко изгуби живот на радном месту, то вам се уреже у памћење. Ишла сам на увиђаје, обишла све процесе по Србији, почев од ужичке Кожаре до Цреваре, где се људи кладе на колико ће метара онај који долази почети да повраћа од смрада... Кад видите под којим условима неки људе раде, увек сте на страни запосленог.
После 2000. када је почела еуфорија у вези са уласком у Европску унију, требало је написати нове законе и прописе о безбедности здравља на раду. Да би се уверила како ствари стоје и написала оно што је заиста потребно, Вера је три дана провела у руднику, на 600 метара испод нивоа земље, „грцајући у води са рударима“. Студиозна, не може ни да замисли да се другачије може радити.
- То је поштено. Да бих могла да доживим грађевинарство, кад се градио мост на Ади, попела сам се на подизну платформу која је била висока двеста метара и деловала прилично нестабилно. Морала сам да проверим чињенице о којима пишем. Наши прописи у овој области, који су били коректни у старој Југослвији, и данас се примењују, али Европа размишља сасвим другачије. Морамо имати радно место које је прилагођено раднику, а не обрнуто.
Поред прописа, имајући у виду увиђаје које је прошла и људе који су настрадали на свом послу, залагала се за посебно осигурање од повреде на раду, које Република Србија до данас нема. Иако то није изричит захтев Европске уније, „потребан је свакој земљи на свету, па и нашој“.
- Ми смо заокружили систем Европске уније и, ако бисмо говорили о Поглављу 19, које се тиче дела безбедности на раду, могли бисмо проћи одмах. Жао ми је што нисам имала времена да, заједно са мојим тимом, урадим посебно осигурање од повреде на раду и професионалних обољења, у време када сам била директор Управе.
У земљи Србији неретко бива да оног ко зна да ради свој посао смене, а на његово место поставе неког другог. То се догодило Вери, после петнаест година „зарањања у област коју воли“. Није наодмет напоменути да је нестраначка личност, јер сматра да би „свако ко се бави политиком, требало то да ради из дубоке потребе и са потпуном посвећеношћу, као у сваком послу“.
У јулу прошле године, постала је помоћник министра за трговину, туризам и телекомуникације. Такође, Вера је и главни туристички инспектор.
- Ово је другачија област и другачија лепота, у којој се комфорно осећам. Материја је интересантна, свакодневно жива. Потпуно ме је обухватила и верујем да ћу ускоро нешто написати на ту тему, иако нисам дуго у бранши.
У дугогодишњем је браку са Драгутином (Словенцем који је рођен у Србији). Син Иван завршио је Факултет за информатику и рачунарство на Универзиту „Сингидунум“. На питање о приватном животу, одговара – То је веома једноставно, имам нормалну породицу. Важно је да свако има своју каријеру и свој циљ, као и слободу живљења, а најважније је поверење између брачних партнера и деце. Ако се знају и поштују правила понашања, онда нема никаквих проблема. Једино што се у нашој кући не трпи јесте нерад, све друго је дозвољено.
Уговор са сином
Вера нам је испричала како је својевремено, са сином Иваном, направила Уговор о издржавању. Када је уписао студије права, почео је озбиљно да се забавља и, после две године, мајка је обавила кратак разговор са њим: „Драги господине, ти више нећеш ићи на факултет, ја те више нећу издржавати зато што не дајеш резултате. Са тим смо завршили. Нађи посао.“ После месец дана, Иван је поново изразио жељу да студира.
Вера: Иване, где би ти?
Иван: На Сингидунум.
Вера: Ок, колико то кошта?
Иван: Година је хиљаду и по евра.
Вера: Ок, шта ћеш ти?
Иван: За финансијског ревизора.
Вера: Ок, нема проблема, потпиши уговор. Значи, имаћеш сва три оброка, патике и тренерку једном годишње и кола, али без бензина. За бензин мораш сам да зарадиш.
У уговору је писало да мора да јој покаже индекс до 18. јула. Од тада, ништа га није питала у вези са факултетом. У јануару јој је рекао да је положио неке испите, али је остао без одговора. У јуну је дао све испите и рекао да хоће да иде на летовање, а она му је одговорила да то не пише у уговору и да чека договорени тремин. Када је дошао 18. јули, индекс је потврдио да је заиста положио све испите, она је рекла „ок“ и направила нови уговор под истим условима.
Наравно, Иван је дипломирао у року, данас се шале у вези са уговором, а Вера је спремна да прода свој стан у Београду да би помогла сину да покрене свој сопствени бизнис. “Шта ако пропадне?”, питају је пријатељи у чуду. “Па ништа”, одговара, “не би био први, важно је да новац неће дати на коцку, или неки други порок.”
Руковођена начелима „реда, рада и дисциплине“, негује љубав према људима, јер, „сви смо посебни, имамо исте или сличне проблеме, али смо другачији у шареном ткању живота“.
- Једноставно је. Морамо бити оно што јесмо.

НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ПОШТЕЊЕ
„Човек мора бити апсолутно поштен у својим осећањима и односу према другом бићу. Родитељи би требало да сачувају себе од своје деце и децу од самих себе. По природи ствари, деца стално нешто траже и то је у реду до одређене границе, али не може родитељ бити на услузи свом детету, иако га воли највише на свету. Такође, деца не смеју да дозволе да их родитељи поједу својим захтевима, јер на тај начин никад неће бити самостални и одлучни. Родитељи су ту да науче децу да раде, самостално доносе одлуке и да се чувају од родитеља.“

Вера Божић Трефалт рођена је 1956. године у Шапцу. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Београду (смер међународно право). Тренутно похађа Специјалистичке студије европског права.
Од 1983. до 1992. радила је у Заводу за тржиште рада, на пословима израде прописа. Од 1992. у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике, радила је на инспекцијским пословима, као и на припреми, изради и примени закона и подзаконских прописа у области безбедности и здравља на раду и радних односа.
Од 2003. обављала је послове начелника Одељења инспекције рада у Сектору инспекције рада, а током 2005. била је помоћник министра рада у Сектору за рад. Крајем исте године, постављена је за директора Управе за безбедност и здравље на раду.
Од јула 2017. обавља послове Помоћника министра за туристичку инспекцију у Министарству трговине, туризма и телекомуникација
Члан је Савета за безбедност и здравље на раду Републике Србије од 2007. до 2017. Члан је Савета о забрани излагању дуванском диму 2012-2014. Члан преговарачког тима за Поглавље 19 – Социјална политика и запошљавање. Председник Комисије за полагање стручног испита за обављање послова у области безбедности и здравља на раду 2006 - 2017. Председник Комисије за доделу Националних признања у области безбедности и здравља на раду. Учесник пројекта под називом Инспекција рада – 21. век. Члан Надзорног одбора пројекта под називом Унапређење безбедности и здравља на раду у Србији. Представник Министарства рада за Светску трговинску организацију 2004. године.
Учесник у раду радних група за израду закона у области рада. Учесник у изради великог броја брошура у области безбедности и здравља на раду са социјалним партнерима, као што је Градимо сигурније. Оснивач је невладине организације Савез за заштиту на раду Југославије и Удружења за безбедност и здравље на раду Републике Србије. Председник је Радне групе за рад и социјална питања за безбедност саобраћаја. Један је од аутора књиге Безбедност и здравље на раду - директиве Европске уније и већег броја радова у домаћим публикацијама са темама из области безбедности и здравља на раду. Добитник награда и то: Регионална асоцијација за безбедност и кризни менаџмент; Центар за анализу ризика и управљање ризиком; Савез заштите на раду Војводине; Факултет заштите на раду Ниш – Момо Здравковић.