РАДНИЦИ КАО БЕЛО РОБЉЕ

У индустрији одеће и обуће у 1.800 фирми у Србији ради 100.000 радника за просечну плату од око 27.000 динара, односно 200 евра, показало је прошлог петка објављено истраживање фондације „Роза Луксембург“.
Ауторка истраживања Бојана Таминџија је на конференцији за новинаре рекла да Србија нема текстилну индустрију као у Југославији, када је у том сектору радило 250.000 радника и када су се производиле и сировине и извозили готови производи, јер се послови у том сектору данас састоје од склапања увезених делова тих производа.
„Индустрија одеће и обуће данас се заснива на дорадним пословима, а увози се 90 одсто сировина и производња зависи од поруџбина“, рекла је Таминџија.
Додала је да Влада Србије проблем незапослености решава позивом страним инвеститорима да отворе такве фабрике због чега ће добити субвенције по раднику и по 10.000 евра за радно место, а локалне самоуправе уз то додељују и бесплатно земљиште и друге уступке и при томе се и уз ниске плате од око 27.000 динара не поштују права радника.
Истраживач Стефан Алексић рекао је да радници трпе притиске менаџмента да се одрекну боловања, надокнада за одмор и плаћања прековременог рада.
„Да би преживели радници су принуђени на допунски рад и не знају да израчунају колико је новца потребно за одмор или за културу, а потцењују трошкове исхране“, рекао је Алексић.
Додао је да ти радници из фабрика одеће и обуће у Врању и околини викендом одлазе на Косово где је роба јефтинија и тако смањују трошкове преживљавања.
Радницима се, према његовим речима, претњама онемогућава да оснују синдикат, а послодаводство у неким фабрикама само оснива сопствени синдикат који је под његовом контролом.
Истраживач у Фондацији Центар за демократију Сарита Брадаш рекла је да „то шта радници у индустрији одеће и обуће преживљавају није транзиција, већ разарање друштва“.
„Ти радници су деца губитника транзиције и њиховим статусом уништена је и будућност њихове деце, јер они себи постављају циљеве у односу на могућности“, рекла је Брадаш.
Додала је да се и образовни систем у Србији развија тако да се прилагођава захтевима тржишта рада, које највише тражи раднике за рутинске и мануелне послове.
Шеф одељења за законодавно-правни систем у Уједињеном гранском синдикату „Независност“ Слађана Киковић рекла је да су „радници у индустрији одеће и обуће у потпуном сиромаштву“ и да су обесправљени и немају вољу да се боре за бољи положај.
„Где су права највише угрожена натеже је организовати синдикат, а у том сектору има највише рада на црно и на повременим и привременим пословима“, рекла је Киковић.
Главни секретар Новог синдиката у Хрватској Томислав Киш рекао је да су грађани криви када гласају за политичаре који нуде такве услове запошљавања.
„Политичари се понашају као макрои који су извели народ у излог и такмиче се ко ће га боље продати“, рекао је Киш и оценио да Геокс у Србији за новац који добија може да исплати плате за неколико година, па ће „чист профит бити и ако радници ураде и по један пар ципела годишње“.
Председник Удруженог синдиката „Слога“ Жељко Веселиновић рекао је да „држава своју радну снагу продаје као бело робље“.
„Неко је субвенције схватио као лични бизнис јер нема логике да неко даје по 50.000 евра за радно место у фабрици Цумтобел, а да му се не врати у партијску касу“, рекао је Веселиновић.
Он је истакао да су радници фабрике Геокс, који раде у лошим условима и летос су падали у несвест због недостатка вентилације, одбили да протестују јер су „кукавице“, а да без тога не могу изборити боље услове рада.
Веселиновић је рекао да су радници италијанске фабрике Фалк ист, која је купила фабрику ципела Леда, основали синдикат и протестовали и ускоро би требало да се потпише први колективни уговор у индустрији одеће, коже и обуће, чиме ће заштитити своја права.