ПАСОШ У РУКЕ

Иван Мирковић из Табановића има скоро 70 година. Некада је био „првоборац“ српске опозиције и веровао да ће се нешто променити. Сада, предлаже „пасош у руке и бежи“ - толико о српској пољопривреди.
-Имам 17 хектара и још ја радим. Син студира, али ће ускоро почети он да ради. У Мачви се сви трудимо да нам деца раде оно што смо и ми радили, да личе на нас. Сметало ми је када млади иду из државе међутим почео сам да размишљам другачије. Можда је мојој деци боље да иду из овакве државе. Ако се овако настави овде живота нема. Ја преживљавам, под кредитима сам. Додуше, подстицајним, али слабо има зараде. Ко хоће да се бори нека се бори и ради, али ово је страшно. Ја сам пензионер, али радим у две смене, када се крмача праси дежурај, кадгод се нешто деси дежурај. Треба човек да жртвује себе јер је жртва свог посла и свог капитала. Није ми јасно како смо ово дозволили да нам ураде. Ја сам стари СПО-вац, сећам се и 9. марта. Негде смо и ми старији погрешили, па се сада дешава то што нам се дешава. Тако, мој савет за успех у пољопривреди је јасан -школа и пасош.