ПОСЕБНА МАГИЈА ОВОГ ГРАДА

- Био је то последњи дан јануара претходне године када ме је позвао мој менаџер Томаж Ојтершек и рекао да има клуб, за мене, уз питање када бих могла доћи у Београд. Питала сам који је клуб. а он рекао шабачки “Медицинар” и додао: “Идеш да освојиш титулу” – присећа се на почетку приче Слађана Прелевић.
У том тренутку је репрезентативка Црне Горе тренирала индивидуално у родној Подгорици. Можда би неко затражио неколико дана да размисли, али је она особа која воли да посебне прилике “уграби” одмах.
- Знала сам да тамо игра Ана Радовић, девојка која ми је била идол када сам је као дете гледала у Будућности. Осећала сам се почаствовано што могу уживо да је гледам, а сада ми се пружа прилика да играм са њом. Неке могућности се укажу само једном. Тренинг сам завршавала у 18 часова, а први аутобус за Београд полазио је у 23. Само сам Томажу рекла “Видимо се ујутру”. Томаж је менаџер и прави пријатељ, да сам хтела неколико дана да се поздравим са најближима, сигурно бих добила, али нисам желела да чекам.
Већ првог дана фебруара је била у Шапцу, договорила све услове и званично постала део шабачке шампионске приче.
- Иако сам прилагодљива особа дочек, пријем, атмосфера, све, учинили су да се брже него што сам могла замислити прилагодим и заволим Шабац. Одавно се овде осећам као да сам кући и сваки долазак овде је долазак кући, не на неко тренутно пребивалиште. Волим да истакнем како је ово први град где нисам по доласку хтела да заплачем, већ сам осетила радост, узбуђење.
Стасавала је крај свог узора, а сваки тренинг је нови ниво самопоуздања.
- Увек треба времена за прилагођавање, али у Шапцу је то све ишло брзо баш због посебног односа. Обично се сусрећете са ситуацијом да млађе рукометашице имају страх од шута због реакције искуснијих, неједнакост се готово подразумева, а овде ми капитен Ана каже да слободно шутирам када год осетим да је то право решење. Не може се описати осећај сигурности какав даје само та реченица идола.
“Медицинар” није први клуб чији дрес је дужила у Србији, али је свакако представљао нови почетак и посебан део каријере.
- После “Будућности” сам отишла у Јагодину. Уговор сам потписала најискренијих намера, спремна да оставим срце на паркету, да помогном екипи у постизању успеха. Иако је све почело добро, касније су настали проблеми са руководством клуба. Не би то прошло без последица ни за много искусније играчице. Ипак, све то је Шабац надокнадио, овде сам се регенерисала физички и психички.
Срце Слађино је “плаво-бело” од детињства. Заволела је рукомет гледајући “Будућност”, врхунску екипу са врхунским резултатима, вредно тренирала, дошла до првог тима, заслужила државни дрес, но у матичном клубу нису имали дугорочни план са “својом децом”.
- Део сам добре генерације које се клуб лако одрекао. Прво смо добијали мало прилике, а и када смо то користиле, није нам се враћало већим поверењем. На крају нам је само речено како више не рачунају на нас. Нису чак понудили ни помоћ у налажењу нове средине. Неке девојке су напустиле рукомет, а ја нисам допустила да ми то пољуља самопоуздање. Тренирала сам индивидуално, чекајући ангажман.
Горак укус оставља однос људи из подгоричког великана.
- Тренер Аџић је једном приликом дошао док сам тренирала и испричао како је клуб пронашао играчицу на мојој позицији, као да између редова поручује да се не надам повратку, да џабе тренирам. Врхунски тренер не значи и врхунски педагог. Само сам рекла: “Како радили, тако Вам се вратило”. Поносно истичем да сам забележила више од 50 наступа за репрезентацију Црне Горе иако ми је тек 21 година, а опет сам много поштованија у Србији него у Црној Гори.
Један детаљ из репрезентативне каријере јој је остао у посебном сећању, као онај када је једина исказала своје “ја”.
- Селектор је била Маја Савић, али тренер голмана је покушао националном причом да нас мотивише, а то је по мени погрешан приступ. Питао је сваку играчицу да јавно каже да ли би пре играла за неку репрезентацију попут Тајланда када би добила велику своту новца или за Црну Гору бесплатно. Све су рекле да би играле за Црну Гору, ја сам била последња у низу. Одговор је гласио: “Како знам да ме нећете позвати, ја бих узела новац, расподелила у породици и играла за Тајланд”. Маја ми је честитала на искрености. Нисам ја терала никакав инат, нити сам демонстрирала мањак родољубља, само сам уверена да се тако не доказује ничији патриотизам и нисам желела пристати на ту “игру”.
Сваки тренер је донео нешто ново у каријери Слађане Прелевић, помогао у изградњи успешног крила, али суштину надметања и приступа донела је из породице.
- Ми смо сложна, велика породица. Заједно и привређујемо. Одувек сам васпитавана да негујем заједништво, да се сви међусобно помажемо, да се чувамо. Колектив је увек изнад појединца и то сам пренела и на паркет. Бар једнако, ако не и више, волим да асистирам за гол, колико и да постигнем погодак.
Из породице је понела и поштовање ауторитета, надређеног у хијерархији.
- Ја сам пре свега крило, али ако тренер мисли да могу одиграти добро на некој другој позицији, прихватам изазов и приступам врло посвећено. Рукомет не волим, рукомет обожавам, кући имам таблу, фломастер и увече анализирам своје задатке на утакмици и тражим најбоља решења.
Играње у Србији јесте формално печалба, али субјективно нема места за осећај иностранства.
- Овде су дивни људи, приђу да се поздраве, да ми честитају, да прозборимо коју о рукомету и не могу да се осећам као неко ко је ту само пословним околностима.
Чар Шапца није само у рукометној традицији, већ у нечему посебном што чини живот посебно богатим.
- Многи рукометаши који су дошли у Шабац, овде су упознали љубави свог живота и заувек остали. Нисам веровала да ће се то догодити и мени, али је баш лепота када се деси неочекивано. Овде сам упознала сродну душу чија подршка ми даје невероватну снагу.
Још је у младим играчким годинама, али где год је каријера одведе из Шапца, зна да ће се граду на Сави увек враћати.
- Ако одем, можда поново некада заиграм за “Медицинар”, али чак и да то не буде случај, враћаћу се због људи који су ушли у моје срце за цео живот. Дуња, Прија, Ана, сви људи из клуба заувек остају ту као пријатељи. Трудим се да увек будем отворена, спонтана, прва се шалим на свој рачун, причам о свему, а овде сам нашла исте такве људе са којима се разумем у две речи. Зато ми је драго што сам дошла и остала и онда када је било других опција.
Данас је и њен празник, Дан жена, али она има честитку за “своје жене”.
- Неке жене из Шапца су заузеле посебно место у мом срцу и неће их нико померити одатле. Мојим дамама, пријатељицама, саборкама, од срца желим срећан Осми март – уз осмех поручује Слађа.