ШАПАТ ВОДЕНИЦЕ СТАРЕ

И некад и сад старине су будиле и пажњу и поштовање. Пажњу када су биле од велике користи, а поштовање што преостале плене поштовањем изнад свега. У Поцерини и Посавотамнави ушли смо у траг воденица, времешних старица. Једне виталне и једне у корову времена са тек каменим жрвњевима за пројино и бело брашно.
А уз њих иду и приче из предања. Окупљала са младеж о водицама, али памти се и вилино коло у народу и вилинско, од краја до краја. И прича свевремена о добру и бахатости. Син кулака у необузданом бесу од добра живота прелепим вилама покупи одежда и оне задаше у тугу. Залутали кулучар је све видео и о врбову грану вратио све. И тако оста траг бесрама и доброте вазда присутне и некад и сад. Тек, било како било, син кулака се у позне момачке године пропи и удави у виру недалеко воденице. Сирома који је оденуо скривену лепоту изроди велику фамилију која поживе дубоку старост. Предање вели, поука или нешто више судите сами.
Памте старе воденице и велике љубави и бројне помељарке које су кулацима играле и певале до првих петлова. Најчешће за ситне новце или грошеве, а и за пројино брашно. Тек понегде постоји прича о љубавима које су се из тога изродиле, па и породица оформила. Ретко, али и тога беше.
У новије време воденице илити једину коју видесмо посећују ловци и то када их у забави омете невреме, али оставе и траг који није за хвалу. Некад и горе од тога. У понеком етно насељу ничу оне са моторима и декором воденог точа, тек, веле шерети, да се Власи не сете. Силни посетиоци посећују старине, али и уживају, видно задовољни маштајући да је можда нека од њих била у власништву предака.
И тако и вештим рукама приповедача који су се латили и да запишу прича иде и даље. Заноћи момак који је од малена имао непокретну ногу, па крадом од подсмеха ноћу походио воденицу. И док је ризам потока брашна једнолично брујао у старо здање наврати лепота девојка. За њом и постарија жена која рече да ко се напије воде када се први петли јаве оздравиће, а девојка видети лик суђеног. Тек у неко време када се ретки кретали у ноћ зачуше се први петли. Момак одхрама до воде и уми се и поли тело водом, а девојка само очи. Судбина хтеде да он прохода а она у његовом лику виде суђеног пред олтаром. Беше и свадбе и куд би пут водио него поред воденице...
Има и оних о проклетству. Убише браћа момка због сумње, па се крише у воденици. Наиђе пред зору старина седе дуге браде и уз уздах рече себи у браду да како сејеш и жетва тече. Прођоше лета а приповедач заста код вршаја где парњача прогута три момка из ко зна које генерације .
Безброј свакаквих присећања старина на тасу наспрам ког су окупљања уз књиге и пригодне свечарије уз понеку преосталу воденицу. Где навиру сећања али и терају на помисао на завичај и поток подно куће. Где о великим празницима траже утеху, али и спас од вреве тешкога која вреба на кораку сваком.
Воденичко коло и шапат речица и потока надахњују и на стварање слика, али и оних који би да нађу ухлебљење у послу који би почели попут својих предака. Није мало оних који су и успели, па и иметак стекли, а и своје младе. Збори воденица стара и о томе и о сијасет других жеља које коло без краја негује за будућа поколења. За неко ново предање које ће имати слике старина генерацијама које долазе. Да само издржи жеља оних који би много волели да никне њихова поточара. Пут до потока је зарастао, али жеља је нешто што коров времена не може покрити. Надамо се на многаја љета.