Уметност као опсесија

“Четири лудила”, књига интригантног наслова, аутора Милоша Латиновића представљена је протекле среде у Библиотеци шабачкој. Писац је у овом роману повезао две своје велике пасије, позориште и Шекспирова дела. Кроз своје дело читаоце упознаје са четири интересантна лика и сто педесет година постојања театра у Србији. Иако су главни јунаци временски и просторно удаљени, једна ствар им је заједничка. А то је апсолутна вера у уметност, за коју би неки рекли да има одлике опсесије.
- Положај уметника и уметности у свету у данашње време универзални је мотив којим се и Милош Латиновић бави у својој књизи. Представљањем књиге “Четири лудила”, Библиотека шабачка наставља традицију промовисања добрих писаца и квалитетних књига – навела је Кристина Алексић представљајући роман и аутора публици.
До назива “Четири лудила” сам дошао наизглед сасвим једноставно, зато што је роман састављен од четири приче. Прва прича је о Јоци Савићу, једном од највећих шекспиролога 19. века. Друга прича је врло кратка, али значајна и везана је за Јована Цацу Кнежевића из чије трупе је настало Српско народно позориште, наше најстарије. Трећа прича је о једном позоришту које лута по Банату и то ми је био један против тег онога што Јоца ради у Минхену. Четврто лудило је лудило једног човека који у данашње време мења потпуно свој живот у педесетој години и стицањем околности долази у Београд да буде директор Битеф театра. Све приче делују лудо, необично с обзиром на време и понашање тих људи. Ипак постоји кључно објашњење за назив, а то је на почетку романа када Ками анализирајући Лира каже ££”Ово није једно него више лудила, тачније четири” – рекао је Милош Латиновић о својој инспирацији за назив дела и појаснио своје “лудило”. Аутор је додао да је роман одраз његових опсесивних истраживања о Шекспиру.
Са друге стране и то могу назвати неком опсесијом, колики је утицај културе на наш живот, друштво или на нашу цивилизацију. Тако је у овом роману, те две моје опсесије су се поклопиле у смислу да постоји један човек из народа који је у Минхену направио један велики коперникански обрат, постављајући Шекспира на сцену онако како је игран у његовом позоришту Глоб. Без неке раскошне сценографије, без тешких костима, а то је било време богатства позоришта. Када је Шекспир тако игран и јако ми је драго да је то урадио један наш човек, осећавши при томе не само дужност да представи најбоље. Не само Шекспира, него и своје порекло и никада није заборавио одакле је дошао, да је Србин. А то је показатељ да како једна велика култура има простора и жели да у себе апсорбује све оно што ваља, без обзира одакле долази. То су неки науци који би помогли и нама у данашње време да схватимо да су те ствари које долазе из области културе најважнија ствар коју можемо да имамо и од које можемо да пођемо - рекао је писац.
Милош Латиновић је директор Битеф театра и истоименог фестивала, новинар по позиву, а у души је писац који непрестано ствара и свој имагинарни свет дели са публиком. Има бројне планове за будућност, а тренутно ради на новом књижевном делу.
- Оно на чему озбиљно радим је књига која се зове “Етапе ноћи” и назив је узет из Фуентесове књиге £”Тера ностра” која је једна од мојих омиљених књига и то је седам поглавља о томе каква је некад била подела ноћних сати. Она је потпуно је другачија, помало ћемо искорачити из историје и биће фантазмогорична књига са доста страсти и љубави. Имам много планова, али изгледа да ће бити краћи живот него план. – поделио је писац са присутнима на промоцији књиге уз осмех.