Либаде

Речи су моћни времеплов, водиле су нас у претходним фељтонима од миленијума пре нове ере, времена првих становника овог подручја, кроз Антику, године када је све око нас било у рукама Римског цара, а сада, попут моћне птице прелећемо векове и долазимо на размеђу столећа.
Завршавао се 19. век, једно доба ближило се крају, а пред очима људи рађало се ново столеће. Увек несигурни Балкан играо је на танкој жици између великих сила, а осим у политичком смислу, утицаји модерног европског и традиционалног, оријенталног сударали су се и на другим животним пољима. Посебан изазов тих времена било је створити и очувати национални идентитет, а опет смело прихватити одлике модерности са друге стране Саве.
Нигде као у одевању није се увиђало преклапање утицаја “Јевропе” и традиције простора вековима обликованих османским утицајем. Још средином 19. века српска грађанска ношња добија национално обележје, а крајем “осамстотих” у материјал се уткао стари континент. У наредним редовима огрнуће нас либада, око нас ће бити крај претпрошлог и почетак прошлог столећа.
Либаде је женски горњи одевни предмет, налик данашњој јакни. Напред је целом дужином био отворен, није се закопчавао и имао је карактеристичне звонасте рукаве. Украс је сконцентрисан дуж ивица и око косих прореза на полеђини. Постава је са посебном пажњом одабрана за делове видљиве при покретима, као што су предњи и доњи делови рукава. Пешеви (крајеви, ревери) били су мање или више заобљени, а са унутрашње стране нашиван је мали џеп. Постава је од памучне тканине или јагњећег, зечјег крзна, као зимских верзија либада у планинским пределима.
У почетку је то био део градске ношње, а касније полако прелази у сеоску. Девојка на селу први пут је облачила либаде за своје венчање, потом га, као удата жена, носила за вашаре, посела, славу и друге верске празнике, а у овој одећи одлазила је и на вечни починак.
Градске занатлије (терзије) израђивале су их од скупих материјала: кадифе, сомота, атласа, свиле и чоје. Често је украшаван сребрним и златним нитима, перлама, шљокицама, бућмом, гајтаном и позамантеријским тракама. Мотиви веза су стилизовани флорални или геометријски орнаменти. Филигрантски урађени детаљи представљају врхунско занатско и уметничко дело. Посебно се истиче украшавање техником златовеза. Због своје лепоте и скупоцености представљао је статусни симбол жене која га је носила.
Најквалитетнији материјали коришћени за његову израду и украшавање, као и стилски укомпоновани мотиви допринели су да либаде постане најелегантнији и највреднији хаљетак српске женске грађанске ношње. Присутан је, у неким деловима Србије све до средине прошлог века, а данас живи кроз сценске приказе фолклорних и уметничких друштава.
Према наводима етнолога и антрополога шабачког Народног музеја Александре Јовановић, либаде украшен златовезом, због своје лепоте и скупоцености, предстаљао је симбол богатства жене. Оне настале средином 19. века богатије су украшене од каснијих верзија. Украси на њима су дискретни и извођени само око ивица и прореза. То се највише односи на црне атласне либаде које су старије жене носиле и до Другог светског рата.