Нанине вунене чарапе

Зима нас је надамо се и поред помоћи Баба Марте напустила. Од Божића и бројних празника остала су сећања и народски драге милоште. Међу онима које остају да топлином и непролазном мекотом издвајају се препознатљиве нанине чарапе од старе вуне, иако и сада има неколико оваца. Оних белих које вуном ливаде милују и прерастају у права уметничка дела. Чарапе свих величина и боја, да те милина опије реченом топлином.
Баш као некада нана Пеладија, која је уз лампу и од пламичака испуцале плотне старог шпорета плела до у зору, када се бабо враћао из мељаве или из опојних ноћи у далекој вароши. Плела и ослушкивала да се фијакер чује на време и капија отвори, јер бабо је умео однети на рукуницама. Однеговани вранци су били сила ретко виђена и у удаљеним вашарским огледањима.
Плела за дечицу и синовце, младице и четири брата ко четири џелата, како је умела рећи. Било ту оних белих, црних и из вуновлачаре донетих дугиних боја са омиљеном црвеном, за срећу којој се током рада молила за све који понизно Господа љубе.
Беху то времена и топлине и тежине. Стари зборили, али чарапе се поклањале и драгим гостима момцима и девојкама и тако редом. У старом креденцу мамили уздахе снаша кад их случајно виде. Сада је неко друго време када баке имају и мале пензије и бројне обавезе. Уз све и неког ко се морао издржавати тек за чарапе, истина од вунице, места нема.
И вуновлачаре се проредиле да се просто не да поверовати и када се нађу. А у селима старице су и младе и истински близу века дружења са стадом од малих ногу. Тада се почеле и крадом плести да мајке изненаде, а и боље се удавало, ако се више кућевних послова зна. Остала је прича у побрђима подно Цера да се удала лепота девојка са повећим миразом, али ни конац у иглу да утакне. У комшилуку пристигла млада из сиротињске куће која је што види очима у рам стварности претакала за трен. И тако из лета у лето, први се оронули, а сирота процветала у већ завидан иметак. Око великог празника урадила већ средовечна жена чарапе беле и дуге болесној ћери кулака. Помолила се да их у здрављу носи и да своју младост преточи у бројну породицу. После пар недеља пронесоше глас да је проходала и о првој водици потом верена. Касније рекоше да има седам синова и ћери. Кулак врећу злата даровао жени вредних руку.
Ко ће ко Бог, зборили сељани предању у леп глас да се и потомци раду науче и у величину истинске вере ојачани своју оданост покорно принесу.
Нанине вунене беле чарапе.
Сада се, истини за вољу, могу пронаћи и на тезгама са рекламом неких далеких планина и изворних оваца којима су се стари поносили. Има и лажних које не греју ко старе које су нана и бабо носили и лети. Као да их, вели старица уз реку, сад гледа ослоњене о штап и погледа упртог далеко. Далеко ко нит са преслице која се у топле чарапе претакала, али и шалове и џемпере и ко зна шта већ. Вредности непролазне, али и као сведочанство да се село некада и сад у много чему поклапају. Истина старица је све више, а руке онемоћале. Тек понека млађа купује што јој затреба, а за овцама ко још да јури. Тек било како било у старом креденцу у полусређеном вајату о Васкрсу пронађоше у некадашњем папиру чарапе ко зна коме намењене. И дадоше их првом ко наиђе. Сиромаху који је скупљао старине да децу прехрани. Погледавши пољубио, тврде замотуљак, а неко рече да је зрачак сунца промолио своје лице иза облака и угрејао вредног сиромаха. Отишло вештим рукама рађено у праве руке. Да сведочи да милоште иду да се не заборави већ како заборављамо већ да истраје на путу који је вазда спасењу водио.
Тако село збори, а поточић подно брега само ромори сневајући стадо којег више нема. Наниних вунених чарапа, тек ту и тамо.