ЛАМЕНТ НАД ДЕЦЕНИЈАМА ПОНОСА И СЕТЕ

Књига Драгослава Драгана Мићића „Зоркино златно доба“, управо је ових дана објављена, говори о Хемијско-металуршком комбинату „Зорка“-Шабац и „Зоркашима“, у сећањима али и у записима из времена када је овај некадашњи гигант био у жижи домаће (југословенске), балканске, европске, па и светске јавности

Дистанца дуга скоро тридесет година утихнута је лирским заносом некадашњег новинара Редакције листа „Зорка“, али оно што везује све генерације „Зоркаша“ оставило је неизбрисиве одблеске поноса, уз ожиљке сете, и код иначе суздржаног економског аналитичара Драгана Мићића, који је у шабачком Хемијско-металуршком гиганту „Зорка“, и то баш у зениту њеног златног доба, радио две деценије. Његово сведочење ““ исказано палетом нових производа, отварањем профитабилних погона и фабрика које су ницале као печурке после кише, производњом тешком и скоро два милиона тона годишње, сталним растом стандарда запослених 10.000 радника и све већим улагањима у инфраструктуру града и помоћ у изградњи других привредних капацитета, значајних за овај део Србије ““ зато носи у себи фасцинантну слику напретка и прогреса, али и указује, непоткупљивим бројкама и чињеницама, на сву трагику дисконитета који је крајем прошлог века уздрмао ове балканске просторе и пресекао „Зоркин“ блистави лет према светској привредној елити.
Књига имресија „Зоркино златно доба“ први је покушај у овдашњој јавности да се, после дуге ћутње, занемелости или недобронамерних коментара, отворено проговори о доприносу „Зоркиних“ неимара развоју и афирмацији Шапца, Подриња, Србије и тадашње Југославије, чији је распад и она, везана за тржиште и партнере у свим њеним републикама, следила.