Тежити суштини, а не форми

Око 90% становништва Србије дефинише себе верницима, религиозним људима, но активности за које верују да их чине религиозним умногоме се разликују и то на нивоу индивидуе. Црвено слово можда је и „најпластичнија” демонстрација разилажења форме и суштине.
Некада је најбоље кренути од терминолошке одреднице црвеног слова и празника, тј. зашто се користи израз „црвено слово“?
- Прве штампане књиге су, осим црним, штампане још и црвеним мастилом. Притом је црно мастило означавало нешто уобичајено, а црвено оно што је издвојено, другачије. У црквеним календарима су црном бојом обележавани дани уобичајени, ни по чему специфични, а црвеном бојом празници, тј. дани другачији, посебни. Реч „празник“ није баш семантички најбољи избор, јер упућује на неку празнину. Ми се пак, трудимо да то схватимо као дан празан од уобичајених активности, да би био посвећен посебним активностима. Свакодневна рутина, рад и труд захтевају да се фокусирамо на разне послове, те смо таквим бригама често одвојени од Бога, а празници су ти посебни дани када се посветимо духовном делу личности, Богу, али и ближњима.
Овде долазимо до „оправдања“ да је данас црвено слово и да се тада не ради. Шта се подразумева под радом и шта значи не радити на црвено слово?
- Једна од десет Божијих заповести јесте да се један дан у седмици не ради, него да се посвети Богу. Уз тај дан одувек су постојали и други дани сматрани празницима, но човек је налазио начин да и то злоупотреби. У време Марије Терезије наши људи у Војводини су имали дословно половину дана у години обележених црвеним словом. На тај начин су избегавали неке активности, посебно физички рад. Марија Терезија, прагматично оријентисана је направила реформу код православних Срба, ван цркве, те смо дошли у ситуацију да данас многи велики Свеци, попут Светог Луке и Симеона Мироточивог, нису празници обележени црвеном бојом. То показује да је „црвено слово“ условног карактера. Ми смо делатна бића, створена да радимо и рад је, као такав, благословен. Црвено слово указује на посебност дана, а нема неко магијско дејство које подразумева казну за рад на тај дан. Често код нас људи мешају магијски приступ и веру. За први приступ све је „црно – бело“, лакше је за схватање, све се одвија готово механички. Ја урадим ово – Бог је дужан да уради оно итд... важно је знати да је вера ослобођена од механичке безличности. Постоје људи који свој инат и антицрквеност демонстрирају намерним радом на празник, избегавајући га осталим данима. Када се њима нешто лоше деси, није то казна од Бога, Нови завет учи да Бог не кажњава. Њих кажњава „луда глава“ и тај инат где се свесно одричу Божије помоћи, благослова и незаштићени трпе последице. Суштина празника, дакле, није у избегавању рада, него у томе шта радимо у то, условно речено, слободно време. Рецимо, ако укључимо машину да оперемо веш, а за то време одемо на литургију, не сматрам да је прање веша у машини нешто страшно, поготово ако је последица реалне потребе, тј. да се није могло другим данима, а тада баш мора. Важно је посветити се Богу, ближњима, себи, хуманости, и тада ако се, успут, нешто и уради, то може бити благословено. Рад који ће обезбедити егзистенцију свакако није противан црквеним правилима. Напротив, мислим да је Богу милији такав труд, него правдање лењости и нерада празником. Празници се деградирају када се сведу на просту поделу радити и не радити, морамо разумети смисао.
Много људи се декларише верницима. Међутим, постоје различита схватања религиозности, која се понекад, знатно разликују, посебно у активностима које означавамо верским.
- Црквено предање каже да је једном неки епископ пловио реком и видео три монаха како се моле поред реке. Отишавши до њих, сазнао је да они знају само једну молитву: „Нас је тројица, вас је Тројица, помилуј нас“. Знали су само за Бога као Свету Тројицу и ништа више. Епископ их је упознао са молитвом „Оче наш...“, они су је прихватили и он је задовољан кренуо натраг. Већ је чамац одмакао, кад владика зачу повике. Окренувши се, виде једног од оне тројице монаха како за њим трчи по води и довикује: „Владико, помози, заборавили смо крај молитве“. Епископ се само насмејао и рекао: „Наставите да се молите како сте се молили до сада“. Богу је њихова молитва била мила, јер је искрена.
Хришћанство, особито Православље, свакако да има обележја уобичајених религијских принципа, али је оно је много више вера него религија. Вера је нешто што у егзистенцијално осећамо, до ње се долази целим бићем човековим – понекад више срцем, осећањем, неголи учењем и знањем. Ми који носимо мантију, који смо завршили богословске школе нисмо аутоматски ближи Богу. Ми кроз стечена знања имамо само мало боље предиспозиције да будемо добри и ваљани хришћани. Сви смо, пак, људи, од Бога створени, те и школовани могу бити охоли, завидни, површни. Знање о Богу треба да буде у функцији приближавања себе Богу и ближњима, као, уосталом, и свако наше деловање у Цркви, и то ради изграђивања Цркве. Зато нико нема право да потцени другог који мање зна о вери, нити да онај ко мање зна завиди ономе ко зна више. Може неко да живи као хришћанин, а да само једном у животу закорачи у цркву, да не зна ништа о заповестима, историји вере, Библији. Са друге стране неко може сваки дан бити у храму, а животом бити далеко од правог хришћанина. Није довољно само доћи у храм, упалити свећу, оставити новац на икону, већ се мора осетити, упити атмосфера Цркве, осетити се њеним делом, примити Господа у срце. Долазак у храм не треба да буде нешто што не волимо, а мора се, где морамо нешто да обавимо да тиме докажемо своју религиозност пред другима. Богослужење и ритуални гестови су веома битна форма, која указује на суштину ствари и открива је. Као таква, вреди само ако није празна, ако није лишена суштине. Суштина, пак, вере, је да смо посвећени божанским вредностима, врлинама, да имамо места у срцу за све људе, да разумемо, опростимо, не осуђујемо. Вера се живи, она се не да научити, она је много више од неких конкретних активности.
Да ли је онда вернику неопходна Црква?
-Апсолутно! Црква је лађа са много путника, где је крманош Христос, као што то можемо видети на многим фрескама. Она плови ка мирној луци Царства небеског зато што је води Исус Христос, Син Божији. Човек који живи као хришћанин, али не жели да буде део Цркве је сличан човеку који плива поред лађе. Напредује у правом смеру, али ће теже одолети таласима животних искушења. Да би неко био православни хришћанин – то је ствар једног посебног приступа свету и животу. Вера је плод сарадње Бога и човека. Без обзира на године када откривамо веру, увек је на почетку знање о Богу слабо. Тежећи, пак, врлинама, примајући веру и врлину у срце ми напредујемо, како у знању о Богу, тако и у побожности. Тада је сваки труд богоугодан и благословен. Зато у цркву треба долазити што чешће, али са правим побудама. Практиковати веру само као празну форму није добра ствар. Постити, у смислу: „не јести месо“, без разумевања поста као духовног феномена је дијета, и то не баш здрава. Не радити ништа на празник ради нерада је лењост, а не религиозност! Славити крсну славу, а не знати ништа о суштини славе је само гозба за више људи. Требало би славити славу тако да одамо почаст светитељима, и кроз то – живом Богу. Тада она иста гозба бива благословена, јер се тиме, у име Божије, показује љубав према ближњем и тада је то црквени празник. Ако тога нема, то је тек један обичан ручак или вечера.
Када се приближе празници повезани са неким идеологијама, јавља се дилема код верујућих како да се поставе према њима. Најближи је Први мај.
-Верски празници имају димензију вечности, где смо сагледавани сви заједно пред Богом. Црква не оспорава ни личне, ни државне празнике. Важна је суштина. Рођендан је прослава нечијег живота, радости коју нам неко нама важан доноси, ми нашем Патријарху честитамо рођендан. Волети отаџбину је природно и њени празници такође су драги. Ипак, код нас су још присутни реликти система где је идеологија на религијском приступу темељила антицрквеност тежећи да буде замена за религију. Први мај је позитивно славити као спомен на раднике у Чикагу који су у тешким условима 19. века изборили нешто што је вредно за будућност свих радника. Догађај је старији од идеологије која ју је самоиницијативно присвојила. Само је површна сличност између тих радника и касније радничке класе и пролетаријата у теорији социјализма. Битно је шта заправо славимо, због чега. Још једном истичем да, са црквене тачке гледишта, не постоји разлика између секуларних и верских празника уколико истичу у први план основне људске вредности, осим у једноме: секуларни празници имају само једну димензију – димензију овога света и историје. Црквени празници свој смисао црпе из вечности, а пројављују се у историји. Зато, за верујућег човека, црквени празници увек имају предност у односу на све остале.