ЈЕДИНСТВЕН У ПОРОДИЧНОЈ ТРАДИЦИЈИ

Лепота посла или усуд професије, глумачки хлеб ваља зарадити живећи мноштво живота, задржати себе и јединственост тумачећи друге. Пред нама је стајао инспектор Марко из серије “Убице мога оца”, слушали смо одговоре Александра Николића, једног од твораца југословенске школе кошарке из филма “Бићемо прваци света”, а у том шарматном лику глумца Марка Јанкетића, љубитељи театра могли су видети још низ карактера са бина Југословенског драмског позоришта. Шабачка публика недавно је имала прилику да га види у представи “Тако је (ако вам се тако чини)”.
Јанкетић, презиме које одзвања глумачком традицијом, дете славних родитеља, али ипак скромност види као највећу врлину и за себе каже ...
- Марко Јанкетић је обичан дечко из Београда, брат, син, пријатељ и онда глумац.
Глумачка породица – баласт или потпора?
- Није ни помогло, ни одмогло. Људи те гледају кроз призму успешних родитеља, то је некако природно и нормално. Мораш да успеш да нађеш своје место под сунцем. Свакако да увек постоје људи који ће оно што ја радим довести у питање, то је њихово право, но трудим се да се не обазирем. Трудим се да свој посао радим предано, поштено, посвећено, да стојим иза тога.
Када би морао да бира између филмског, телевизијског формата и театра увек би без размишљања изабрао своју велику љубав...
-Узбудљивије је у позоришту, бина је моја велика страст. Ту сцену волим и без ње не могу замислити свој живот. Без филма и телевизије могу, наравно, волим и ценим сваку улогу, без обзира на медиј који је промовише, али ми је позориште број један.
Куда данас иде театар?
-Позориште је некада имало много јаснију репертоарску политику. Тачно се знало који комади се играју у Атељеу 212 или Народном позоришту или Југословенском драмском. Данас је све то мало помешано, да не причам о томе да су позоришта у финансијском смислу у много горем стању него што су некада била. Не бих знао где иде наше позориште, могу само да се надам да ће бити боље. Перспектива зависи и од нас у позоришту, али и надлежних државних институција. Делује да каскамо у односу на модеран европски театар Када кажем модеран театар не мислим на онај где је у питању мистификација. Мислим да поред Битефа постоји простор да видимо озбиљне представе, да видимо како то све други људи раде.
Опробао се у разним жанровима, али сања великане...
- Волео бих улогу у добром, вечном, класику. Током студија сам доста пажње поклањао великом Шекспиру. Када бих морао да изаберем био би то Вратило из “Сна летње ноћи”.
Следи период бројних пројеката.
- Почетком маја започињем рад на трећој сезони “Убице мога оца”, паралелно са тим снимам и серију “Јутро ће променити све”, која ће бити емитована на РТС-у. Такође у плану је и један филм, али детаље не бих да откривам. Снимио сам сада нешто што је у копродукцији Факултета драмских уметности и РТС-а, ТВ драма Биљане Србјановић “Београдска триологија”. У домену театра, тренутно играм у свом матичном позоришту, Југословенском драмском. Недавно смо премијерно извели комад по делу Тургењева “Месец дана на селу”. Наравно, ту је и редовни репертоар у Југословенском драмском позоришту. Доста обавеза, али глума је спој професије, љубави, страсти. Могућност сарадње са многим глумцима, представљање на више продукција, учење из дана у дан, у послу који је сањао од детињства је истинска благодет. Нема лепшег осећаја него када напредујеш у сваком погледу.
Емотивна стабилност је за глумца кључ свега...
-Глумци имају способност емоционалног памћења. Враћамо у сећање догађаје, памтимо их, а потом стављамо у контекст односа на сцени и карактера лика који тумачимо. Предуслов успеха је емотивна стабилност, контрола емоција, бити владар својих унутрашњих стања. Неки глумци могу из свог хаоса, “емотивног урагана” направити своје улоге, али мислим да ја нисам један од њих. У том смислу не кријем емоције.
Свака улога је изазов за личност, бити “у ципелама других”, али део позива је и промена физичког изгледа.
-Косу сам пустио због представе “Месец дана на селу”, где тумачим лик младог учитеља Бељајева који из велике Москве долази на село, слободан и другачији од свих. Редитељки Милошевић је пало на памет да пустим косу. Иначе, ово је моја природна коса, не увијам увече локнице.
Одмор и релаксацију од бројних пословних обавеза проналази на уобичајеној адреси.
-Дружење са мојом породицом са пријатељима. Волим да негде отпутујем и одем у природу, одем на своје имање у Црну Гору, то ми прија. Умем да свратим некада и до кафане.